Одлука о подизању споменика Српским и Руским војницима

Расправа поводом Одлуке о подизању споменика руским и српским војницима погинулим у Првом светском рату. 5.седница 22.7.2014.

Даме и господо одборници, подржавам и поздрављам одлуку да се подигне споменик руским и српским војницима погинулим у Првом светском рату, посебно поводом стогодишњице, чије је обележавање пред нама. То је као идеја добро.

Оно што не подржавам и што не могу да подржим, јесте очигледно грубо кршење процедуре коју овај Град и ова Скупштина имају када је у питању подизање споменика и спомен-обележја у Београду. Дакле, споменици и спомен-обележја у Београду подижу се у складу са једним општим актом који је донет пре доста година, а зове се – Одлука о подизању и одржавању споменика и скулптуралних дела на територији града Београда.

Сви споменици и сва спомен-обележја која се подижу у Београду морају да буду подигнута по процедури, у складу са овом Одлуком. То је процедура наше Скупштине.

Оно што је специфично за посао подизања споменика, као и за давање имена улица, јесте да је то један од ретких послова који ми као Скупштина и као одборници не препуштамо извршној власти и Градско веће није предлагач тих одлука. Значи, по овој Одлуци, предлагач тих одлука је скупштинско тело – Комисија за споменике и називе тргова и улица и та Комисија постоји. Та Комисија ради.

Овде имамо две одлуке. Имамо ову Одлуку везано за измештање споменика Димитрију Туцовићу, у складу са нашим општим актом и предлагач је Комисија за споменике и називе тргова и улица. Међутим, та Комисија није предлагач ове Одлуке о подизању овог другог споменика руским и српским војницима погинулим у Првом светском рату.

Ја бих вас подсетио на неке одредбе Одлуке о подизању споменика. Члан 6. каже да иницијативу за подизање споменика, односно спомен плоча и скулптуралних дела може дати свако физичко и правно лице. Овде су у питању, колико ја видим, нека два правна лица, која се зову – Центар националне славе Русије и Фонд Андреј Првозвани. Значи, они су иницијатори. Могу да буду иницијатори и није спорно. Могу да буду донатори, могу да дају део средстава, могу да дају 100% средстава, али не могу уместо нас да одлучују шта ће да буде у Београду. То мора да одлучује ова Скупштина. То је врло важно питање.

Даље, процедура предвиђа да се иницијатива упућује Комисији за споменике и називе тргова и улица, па онда та Комисија, ако прихвати иницијативу, иде даље у процедуру и предлаже одлуку Скупштини, нама, као Комисија.

Члан 11. каже да Скупштина истовремено са доношењем одлуке о подизању споменика и постављањем скулптуралних дела образује одбор за спровођење одлуке. Ја не видим овде предлог за формирање одбора за подизање овог споменика. Значи, ми смо прекршили овај наш општи акт.

Одбор за подизање споменика одлучује да ли се спроводи конкурс, да ли се ангажује аутор по позиву или ће се користити већ постојеће вајарско дело, што овде то нигде не пише, али смо из уводног излагања предлагача схватили да ће се користити већ неко постојеће вајарско дело које ми нисмо видели, за које не знамо да ли је струка дала било какво мишљење. Значи, мимо тога што је то мимо наше процедуре и што је ово незаконито, појавио се тај проблем да овакве иницијативе носе са собом и одређене ризике.

Ја ћу вам то илустровати једним случајем из прошлости. Не тако давне прошлости. Наиме, пре три године, 2010. године је Општина Земун, односно председник Општине Земун, Бранко Простран, послао Градској скупштини предлог, захтев, да им одобримо да по хитном поступку постави се скулптура у парку између улица Ђуре Ђаковића, Карађорђеве, продужетка Џона Кенедија итд. Значи, они су добили као донацију одређену скулптуру – Општина, допала им се и тражили су одобрење да је поставе за Дан општине.

Захтев су послали у октобру. Он носи датум 7. октобра, а тражили су да је поставе већ 5. новембра исте године. Значи, код постављања скулптура, споменика у граду Београду, на Земунском кеју или на Калемегдану, нема хитног поступка, нема журбе. То може само предлагач да закасни. Ако поставимо нешто на Калемегдан, или у овом случају на Земунски кеј, онда то нешто ће тамо да стоји деценијама, а можда и вековима, и то је нешто што ми остављамо потоњим генерацијама.

Ја сам против тога да ми поставимо нешто на слепо и да кажемо, поклонио нам је Национални центар за славу и ево га. Наравно, тада је примењена процедура. Скупштина града је проследила ово Комисији, а Комисија је, као што је иначе процедура, и каже: – Комисија се обратила поткомисији која постоји, а зове се Комисија за постављање скулптура у слободном простору за процену уметничке вредности приложених идејних решења и као за поклоњена скулптурална дела. Тада је председник те Комисије био, ја мислим, професор Академије ликовних уметности, вајар, а можда и декан, а знам да их је било више, али је то озбиљна стручна комисија. Они су видели ту скулптуру и дали су своја негативна мишљења. Рекли су да предметна скулптура нема карактер уметничког дела и да не треба да стоји у јавном простору. У суштини је била нека лоша копија неке скулптуре која стоји у Паризу у некој фонтани, није битно. Значи, Скупштина града је то одбила.

Наравно, председник Општине, господин Простран, се жалио на то. У својој жалби је навео да Земун заслужује једно такво дело европске вредности. Оптужио је Комисију да се водила политичким разлозима и да није дозволила постављање скулптуре зато што дели грађане по политичкој припадности. Позива Комисију да не кажњава слободну вољу изражену на изборима. Да вам не објашњавам сада, Општина Земун је имала другачију власт од Скупштине града.

Међутим, шта се дешава у наредним годинама? Дешава се скандал. У питању је скулптура коју је Галеника купила од Ливнице Јеремић и Галеника је онда поклонила то Општини Земун. У питању је био, сумња се, нећу да кажем да нису донације, али у питању је била нека превара. Општина Земун је у свом предлогу дала предмер и предрачун да ће постамент и постоље за тај споменик да кошта 6 милиона динара, колико је сама скулптура коштала, не знам, то ће да покаже истрага.

Дакле, на срећу, о томе је касније говорио први потпредседник Владе колико је све то скандалозно, колико је та скулптура преплаћена итд. На срећу председника Општине Земун и на срећу Градске скупштине, ми смо питали…

ПРЕДСЕДНИК:

Господине Алимпићу, какве везе има цена скулптуре са дневним редом?

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Има јако много везе. Не ометајте ме, господине председниче.

ПРЕДСЕДНИК:

Хајдете, молим вас, како то доводите у везу?

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Да вам објасним, господине председниче, ако то не знате. Добар говор врло често садржи пример из прошлости, слични, који објашњава…

ПРЕДСЕДНИК:

Ја сам вас пустио да причате о примеру и о процедури за постављање споменика.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Што се тиче примера, није ништа спорно. Шта нам је овлашћење за ово?

ПРЕДСЕДНИК:

Али, тема скулптуре споменика нема везе с примером. Излазите из теме.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Има, има, ево сад ћу вам објаснити. Наравоученије ове приче је, људи,  да треба да поштујемо процедуру. Да треба да поштујемо процедуру. Да треба да формирамо одбор за подизање споменика. Да треба да питамо вајаре, људе стручне, интелектуалце у Београду, да погледају то и да размотре. Ми сад то треба да ставимо на Калемегдан. Можда та скулптура „не лежи“ тамо. Ко смо ми да то кажемо? Чак и да су нам дали као слику, ми не бисмо могли то да кажемо. Мислим, да ли треба наслепо да дозволимо да се та поставка уради?

Ја не сумњам, вероватно је скулптура супер, али дајте да поштујемо процедуру. Значи, несумњиво има једна Одлука, има један члан за који су ми рекли сада – наш одборник који је члан Комисије, да су му дали и да су му рекли да је у питању члан 5. који каже да се одредбе ове Одлуке не примењују када се споменик подиже на захтев друге државе. Значи, ми смо имали и ја се сећам једног таквог случаја. То је случај Азербејџана да је био заиста државни захтев. Ми смо поставили тај споменик, али смо провели ову процедуру. Провели смо је ипак, за сваки случај.

Овде није у питању захтев друге државе, јер то не пише. Извините, али како се зове – Центар националне славе и Фонд Андреј Првозвани су неке организације, Владине или невладине, ту не пише Руска држава. Да пише, можда би другачије разговарали.

Значи, ја предлажем заиста предлагачу – Градском већу, које по градској Одлуци о подизању споменика не може да буде предлагач, да повуче ово са дневног реда, да ово оде на Комисију за споменике и да они формирају одбор, да формирају ако није формирана или да питају Комисију за процену уметничке вредности. Изгубићемо пар месеци, можда. За почетак Првог светског рата смо ионако закаснили, он је почео 28. јула, а то је за 6 дана. Ваљда нисте мислили да то поставите за 6 дана. Има времена. Хајде да ми ипак мало, јер догађали су се и раније у прошлости и скандали и велике дискусије, када су у Београду постављане одређене скулптуре и да не радимо то брзоплето. То је мој предлог. Ако хоћете послушајте, ако не, само да знате да је овде процедура прекршена. Хвала.