Да ли напредњаци Косово и даље сматрају делом Србије?

Расправа поводом ПРЕДЛОГА ОДЛУКЕ О НАЧИНУ РЕАЛИЗАЦИЈЕ ПОМОЋИ ЗА ПОБОЉШАЊЕ УСЛОВА СТАНОВАЊА ИНТЕРНО РАСЕЉЕНИХ ЛИЦА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА, и ПРЕДЛОГА ОДЛУКЕ О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О ПРАВИМА И УСЛУГАМА СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ – други део. 27. седница, 8. фебруар 2016.

Што се тиче ове друге одлуке, односно она је сад прва тачка Дневног реда, која се односи на побољшање услова становања интерно расељених лица. Ми ту имамо, односно можемо да видимо доста солидну разлику између онога што пише у називу Одлуке и онога што пише у самој одлуци. Овде се, бар по називу одлуке, ради о побољшању услова становања а не о ономе о чему се заиста ради и о ономе што смо чули од стране представнице предлагача. О трајном насељавању. Ја сам чак чуо да је она истакла као неку примедбу, да до сада Град није пружао могућност трајног збрињавања интерно расељених лица већ само ово што пише у наслову, дакле помоћ за побољшање услова становања. Да, то је било зато што нису у питању избеглице из неке друге државе већ су то интерно расељена лица у оквиру Републике Србије.

Њихово трајно насељавање на територији Београда значи да се одустаје од њиховог евентуалног враћања у онај део Србије одакле су протерани. Што мислим да није и никада до сада није званично био циљ ни градске власти, а ни државе. У осталом у поступку је, колико сам видео, спреман за усвајање у Скупштини Републике Србије Закон о социјалном становању, односно Закон о становању и одржавању зграда у оквиру кога је сада, оно што се раније звало социјално становање, а сада је то преименовано у становање уз подршку и ту, у том становању уз подршку је дефинисано, дефинисани су услови како се лица која се налазе у ситуацији социјалне и стамбене потребе помажу, односно како им се помаже да реше своје стамбено питање.

По том Закону, то јест за сада, предлогу закона, један од предуслова јесте да та лица, те породице немају на територији Републике Србије другу некретнину, да немају кућу или стан, на било ком другом месту на територији Републике Србије. Ако је то тако, онда би ова одлука већ чим се тај закон усвоји, а то је питање дана, могла постати супротна закону, односно, доћи у колизију са тим законом. Јер онда већина интерно расељених лица су заправо они који имају куће и некретнине на територији Републике Србије, Аутономне покрајине Косово и Метохије, и они заправо не би могли да добијају услуге из области стамбене подршке, а и Град Београд не би могао куповати нове куће за њих, јер они у Србији већ куће имају. Тако пише у том вашем предлогу закона. Дакле, то су неке ствари које су овако, правне, али их треба ускладити са Законом и треба их ускладити са правим стањем ствари, треба назвати ствари правим именом. Од чега се одустаје? Да ли се одустаје? Да ли мењамо свој приступ према интерно расељеним лицима у правцу да их изједначујемо са онима који су избегли из других држава? Но, колегиница је добро поменула, то помињање „треће земље“ у овом предлогу одлуке о коме расправљамо, треће земље у коју би они могли евентуално да оду, то јако сугерише да су прве две земље Косово са кога су они отишли, а друга ова земља Србија у коју су дошли? Да ли су то две земље или једна земља?

Дакле, у том смислу би требало Предлог још једном пажљиво размотрити, а бојим се да би могло доћи и до његових измена после усвајања новог закона, али то је нешто што нас чека у будућности. Толико, хвала.