Давање имена мосту Земун – Борча „Пупинов мост“

Расправа о Предлогу решења о додели назива мосту преко Дунава на позицији Земун-Борча, у оквиру саобраћајнице Северна тангента. 7. седница, 24.10.2014.

Добар дан, даме и господо одборници Скупштине града Београда. Мој шеф одборничке групе, кад сам кренуо малопре, замолио ме је да не покварим овај свечани тренутак, што ја наравно немам намеру.

Заиста, потпуно је неспорно да неко као што је Михајло Пупин заслужује да овај мост понесе његово име. Ми то подржавамо. Наша одборничка група ће за то наравно гласати.

Образложење и ово које је написано и ово што смо чули од претходних говорника је довољно јасно и ја се заиста не бих бавио тиме.

Али бих да скренем пажњу због начина рада ове Скупштине на процедуру и на начин на који смо ми дошли до овог предлога.

Kао што можете да видите у образложењу стоји врло штуро да је Комисија усвојила иницијативу грађана Београда да мост Земун-Борча понесе назив по Михајлу Пупину. Грађани су гласали преко електронске адресе на Телевизији Студиo Б до 30. септембра 2014. године. Највише гласова пристигло је за предлог да нови мост понесе назив по Михајлу Пупину.

Ми сада чујемо у образложењу да је то предлог Српске академије наука и уметности. Ја мислим да то ипак није било каква група грађана и да би било добро да је и то стајало у образложењу да знамо ко је дао предлог.

Затим, овде се уопште не зна откад је почело то гласање. Значи, грађани су гласали до 30. септембра. Откад? Од 29. септембра или од 1. септембра? Мислим, врло необично објашњење.

Колико је грађана гласало? Зашто само електронском адресом? Немају баш сви ту могућност.

Који су били други предлози о којима се гласало? Да ли је пристигао још неки предлог? Да ли је ту постојала било каква конкуренција? Како су грађани знали да треба баш да гласају за овај предлог?

Знате, да демонстрирам како је то било у претходном случају пре свега три године – 2011. године, када је ова Скупштина одлучивала о давању имена мосту који је званично носио име: Мост преко Саве на доњем шпицу Аде Циганлије, а он је колоквијално, у јавности, у народу већ био прозван: Мост на Ади.

И тада су заиста питани грађани. Организовано је гласање на улазима у мост, с обзиром на то да су грађани пешице прелазили да виде, мост је већ био у функцији.

Гласало је преко 13.000 грађана. И предлог „Мост на Ади“ је предложио од тога 3.341 грађанин. На другом месту је био предлог да се мост зове „Харфа“. И тај предлог је добио 1.038 гласова. Значи, могло је да се деси да се мост назове „Харфа“.

Било је ту још предлога – да се назове по патријарху Павлу 813 гласова, по Новаку Ђоковићу 541, по Зорану Ђинђићу 611. Следећи по реду су врло занимљиви предлози да се мост зове „Жирафа“, „Лепеза“, „Никола Тесла“, „Иво Андрић“, „Дража Михајловић“, „Паук“, „Паун“, „Јосип Броз Тито“, „Слободан Милошевић“, „Лепотан“, „Младост“.

Ово вам говорим јер овако се дешава када заиста питате грађане и онда они слободно дају своје предлоге. Да ли је неки од ових предлога и овде био предложен – не знам. Чудно, али тада није било, бар не у неком виђенијем броју, није било предлога за Михајла Пупина, што је можда и логично, он је ипак везан за тај банатски део и сада је годишњица, али мислим да би било добро, ако се већ позивамо на грађане, ако се позивамо на некакву анкету, на некакво гласање, да то не буде формално и да то не буде измишљено, него да то буде заиста, да то буде транспарентно и да знамо ко је предложио, ко је гласао, да ли је гласао. Нема разлога да се кријемо иза неких кобајаги демократских процедура ако њих у ствари није било.

Значи, предлог да мост носи име Пупинов мост није споран, па нема никаквог разлога да се кријемо, да имитирамо некакву демократску процедуру која чини ми се да није била, далеко бар од оне која је некада била.

Зашто исто мислим да је ово значајно? Значајно је да име моста заживи у јавности и да заживи код грађана. Значи да грађани Београда, да новинари, да политичари, да ми сви почнемо да зовемо тај мост Пупинов мост. То је јако битно.

Значи, он се неће звати Мост Михајла Пупина као што већ пар дана министарка саобраћаја говори. То уопште није предлог. Зваће се Пупинов мост, што је добро, јер је то лакше, краће за изговарање, боље за памћење и ја се искрено надам да ће се овај пут то име примити у народу.

Проблем који ми у Београду имамо јесте што се грађани Београда у принципу не обазиру много на имена која државни органи или Скупштина града дају мостовима. Они сами дају имена својим мостовима.

И ту ћу да вам наведем неколико примера које ваљда сви знамо.

Значи, мост који је данас зове Панчевачки мост, да ли неко уопште зна како се тај мост зове, које му је име дала званична држава? Не? Кад је мост изграђен 1935. године њега су назвали Мост краља Петра, али и тад су га звали Панчевачки мост. Мост је у току Другог светског рата делимично срушен, па је поправљен и 1946. године је свечано отворен. Друг Тито је пресекао црвену врпцу и мост је назван Мост Црвене армије, што би данас било прилично згодно да смо знали. И никада није преименован. Ја мислим да се он и даље зове Мост Црвене армије. Да смо знали, можда бисмо му променили име.

Он је наравно Панчевачки мост јер води ка Панчеву и народ га тако зове.

Мост који ми зовемо Бранков мост, то вероватно сви знате – зове се Мост братства-јединства. Пре тога је на тој позицији био други мост на чијим основама је после подигнут нови када је такође срушен. Кад је изграђен 1934. године, он је добио назив Мост Александра Карађорђевића. И наравно, ни тад га није нико тако звао. Звали су га Земунски мост зато што је преко њега ишао трамвај број 14 који је повезивао Београд и Земун. И то вам је тако.

Имамо мост који ми зовемо сада Стари трамвајски мост, а звао се Савски мост у време кад је био једини, звао се и само трамвајски мост. Тај мост су подигли Немци 1942. за време окупације и дали су му име: Мост принца Еугена Савојског. Али ни за време рата га нико није тако звао, вероватно ни сами Немци, пошто је рогобатно име.

Био је предлог – вероватно сте за то чули – да се преименује овај мост (то је било на Комисији у прошлом сазиву) да се он назове Зарићев мост по – ја мислим да се зове Мирослав Зарић, Мирољуб Зарић или тако нешто – по човеку који је практично спасао тај мост од рушења кад су га Немци минирали. Он је пресекао каблове. Зашто то никад није стигло до Скупштине? Појавили су се потомци неких других људи и неки сведоци који тврде да није Зарић био сам, да је ту било још људи, па да мост треба да се зове мост тога, тога и тога. Е, онда је та ствар, како да вам кажем, одустали смо од тога, па је мост постао, не могу да кажем да се и даље зове по Еугену Савојском, мада и тај човек има место у историји Београда, освајао га је од Турака и мост се зове ваљда Стари трамвајски мост.

Имамо – сигурно знате – и Стари железнички мост, за који ја нисам нигде нашао како се он тачно зове, да ли је именован, он је исто давно саграђен.

Имамо и Нови железнички мост из 1985. године. Ако се неко сећа овде од старијих да ли је он добио неко друго име, зовемо га Нови железнички мост.

Остружнички мост такође званично нема име, али је изграђен деведесетих година па порушен 1999. године, па поново подигнут. Сви га зову Остружнички мост, мада су то у ствари два моста, значи друмски остружнички и железнички остружнички, али се то колоквијално зове Остружнички мост.

Имамо наравно Газелу која се налази на саобраћајници Братство-јединство, па би по аналогији са Бранковим мостом који се налази у Бранковој улици и он требало да се зове Братство-јединство, али било би збуњивање да се оба зову исто.

У сваком случају, тај мост се зове Газела још од времена градње када је заличио на газелу и сви га зову Газела. То име није званично. То је незванично име, али то је име које тај мост носи.

Дакле, већина мостова у ствари никада у Београду и нису добили званично име јер је незванично име толико било заживело да није било више сврхе мењати га.

И овај случај са Мостом на Ади је сличан. Заправо је усвојено незванично име које је заживело. Њега би људи тако звали и да му није дато његово име.

Мени је такође занимљиво име моста између Обреновца и сурчинског дела Срема тамо с друге стране, који су назвали „Сремска Газела“. Он не личи на газелу, наравно, као овај други мост, али пошто је Обреновчанима и Сурчинцима био толико драг, они су му дали то лепо име. Па и то „Сремска Газела“, да ли се зове званично, не знам, нисмо га именовали.

И зашто сад износим овај историјат? Износим зато што је овај мост незванично током градње већ добио пар надимака. Значи, зову га Мост Земун-Борча и зову га Кинески мост. И ово „Кинески мост“ то сви знате зашто. То има неког смисла. Он се гради по Споразуму између Народне Републике Кине и наше Републике, граде га кинески градитељи по кинеском кредиту.

Ја сам чуо, овде се сад то не помиње, можда је то било преко Студија Б предлога да се мост зове: Мост кинеско-српског пријатељства, што је исто дугачак и назив који не би био прихваћен. Назив Кинески мост је већ био прихваћен.

Ипак, уз сво поштовање и уз сву част Михајлу Пупину који за нас, да смо ми сами правили тај мост, без икакве сумње заслужује, Михајло Пупин је ипак био Американац. Мислим, био је држављанин Сједињених Америчких Држава велики део свог живота.

Али добро, ја верујем да се наши пријатељи Кинези неће љутити. Наш је мост, ми га плаћамо и ми имамо право да му дамо име какво желимо.

Оно што ја мислим да би било битно јесте да покушамо сви заиста да овај пут име које Скупштина града да, да заиста заживи и да га сви користимо у облику у коме смо донели. Ако почнемо да га свако зове како хоће, онда ће се десити оно што се десило и са претходним београдским мостовима – име ће се наметнути само, а ово име неће заживети. А то не би било лепо.

Дакле, Пупинов мост. Хвала вам.