Именовање три почасна грађанина Београда одједном

Расправа на тему: Предлози одлука о проглашењу за почасне грађане Београда: Петера Хандкеа, Никите Михалкова и Торвалда Столтенберга,

14. седница, 25.2.2015.

Даме и господо градски одборници, ево свега пар месеци од наше Одлуке којом је кинески премијер Ли Кећијанг добио ово престижно признање и проглашен је за носиоца ове највише титуле српске престонице, Почасног грађанина, кажем после само два месеца имамо у истој тачки дневног реда у истом дану чак три предлога.

И чули смо од представника предлагача и од других говорника да је ово изузетак, чули смо да је ово један нови почетак, да је ово једна велика промена.

Кажу да је до сада 27 људи добило ово велико признање. На мом списку је 26, могуће да је неко прескочен, за чак 70 година. За 7 деценија свега 26 или 27 људи, што говори да је ово било до сада једно изузетно признање, можда највеће које је стара Југославија и сад ова Србија могла да додели неком државнику. Кажем државнику јер је ово признање, таква је његова природа, таква је његова традиција, такав је историјат ове награде – било је резервисано за политичаре, за државнике.

Ово је врло конзервативна награда пошто награде које имају тако дугу вишедеценијску традицију од 70 година обично постану и конзервативне. Ниједна жена. Сви су мушкарци. Сви су странци. Ниједан Србин, ако прихватимо за Пеку Дапчевића да је Црногорац.

Можда сте и то могли да промените, али шта се сада са овим дешава? Неспорно је да су у питању три предложена кандидата који заслужују признање, који заслужују награду. То је потпуно неспорно и било би онако, заиста непринципијелно не дићи руку да они добију било које признање. Али на овај начин сада Скупштина града практично девалвира ово признање, чини од њега нешто што оно до сада није било. Ми више немамо награду коју можемо да чувамо и да је доделимо када нам дође неки премијер као што је то био премијер Кине прошли пут, да кажемо: ово је нешто изузетно, ово додељујемо само веома изузетним личностима једном у неколико година. Значи, то је награда коју носе цареви – цар Етиопије, краљеви – краљ Камбоџе, Леонид Брежњев, Чаушеску, Хуа Куо Фенг, Франсоа Митеран, Ким Ил Сунг, Нелсон Мендела – људи који су били дивови свог времена, политике, значи награда је једна која је имала тачно прецизирано шта је. Сад је неко одлучио да то више не буде то. Мењамо потпуно парадигму, мењамо ову награду и додељиваћемо је писцима, режисерима, глумцима, музичарима, хајде сад да идемо даље, значи, како ко предложи, предложиће задужбина, предложиће вероватно Академија наука, списак ће се сада повећати и награда оде у инфлацију.

Значи, требаће нам сада једна нова награда за коју ћемо заиста моћи да кажемо када нам дође неко – председник, канцеларка немачка, шта ја знам ко, да можемо да кажемо: ово је награда подобна за вас. Ако је пре тога награду добио Хандке, то више није награда погодна за немачку канцеларку зато што је та награда, награда која је опште природе, награда која се може давати по неколико, онако у гроздовима на Скупштини, тако да то више нема ту вредност. Ова награда сада губи своју вредност.

Ја разумем што ви иначе изгледа имате намеру да много тога упропастите за ово време док ћете бити на власти овде у граду, али ево, практично упропашћујете и девалвирате награду која постоји 70 година.

Постоје друга признања која можемо да доделимо режисерима, писцима, глумцима. Знате, сад је ФЕСТ  такмичарски фестивал. Ако неко има свој филм, може ту да добије награду. Биће му дража, верујте. Писац може да отвори сајам књига. На крају крајева, Кинотека која је ово предложила има свој „Златни печат“.

Ако баш немамо довољно награда, Град Београд је некада имао, додељивао је ја мислим до краја осамдесетих година „Златну повељу града Београда“. Многи уметници се диче у својим биографијама да су носиоци те Златне повеље.

Хајде да вратимо неке старе традиционалне награде.

Прошле године је очигледно уведена једна нова, ново признање – Кључеви града Београда. Очигледно значајно признање. Доделио је лично премијер у присуству градоначелника. Хајде да доделимо људима кључеве града Београда. Ово признање је заиста било резервисано за државнике и премијере. Од ова три предложена заправо господин Столтенберг највише одговара некаквом профилу добитника награде. Он је политичар, политичар светског ранга, додуше старије генерације, он је већ зашао у девету деценију. Његов рад припада неким претходним деценијама и он је тренутно познатији као отац генералног секретара НАТО-а. И то није небитно, јер је и предлагач рекао да је јако битно то да он долази из чувене политичке породице Столтенберг. Претпостављам да је мислио на то.

И сад кад погледамо образложење које смо чули с десне стране сале (ту седи ДСС) за господина Михалкова и за господина Хандкеа, кад видите ова три човека у политичком смислу, просто очигледно је да ни Михалков ни Хандке из образложења која смо чули нису предложени због својих књига и филмова, него због свог хобија – бављења политиком. Али они су на потпуно различитим политичким странама. Господин Хандке и Михалков су антиглобалисти, они су противници НАТО-а. Господин Столтенберг је нешто сасвим супротно од тога.

Ево, овде видимо – предлог за господина Столтенберга је дат од стране госпође Соње Лихт коју изузетно ценим и поштујем, као и њену невладину организацију „Београдски фонд за политичку изузетност“ и у предлогу који је она дала јасно се види да је предложено да се Повеља Почасног грађанина, а иначе та Повеља је веома скупа, ради се ручно на пергаменту, дуго се израђује, значи вредна је то награда. Ја чујем да су већ наручене, тако да је очигледно та одлука већ донета негде изван ове сале.

И то ће господин Столтенберг добити на јесен када буде присуствовао Београдском безбедносном форуму, који је један скуп који ја такође изузетно ценим и коме са задовољством сваке године присуствујем. И да вас подсетим, то је онај исти форум на коме је пре пар година познати уважени амбасадор руски Конузин у једном тренутку, пре него што је резигнирано напустио скуп, узвикнуо: „Има ли у овој сали Срба?!“

Ја знам да је то тако било. Ја сам био поред њега у тој сали.

Ја сам сигуран да би тако реаговала и још она друга двојица добитника награде, али свакако неће господин Столтенберг.

О чему се овде ради? Да ли се овде прави некаква политичка равнотежа – па даћемо овима, хајде да ставимо и овога, да изједначимо некако, да се не наљуте ни ови ни они, знате.

Шта радимо ми овде? Мало лево, мало десно и играмо тамба-ламба у политичком смислу.

Шта је порука сад ове наше одлуке у политичком смислу? Кога ми и за шта награђујемо? Врло збуњујуће, недоследно, као што је иначе збуњујуће и недоследно и без икакве идеологије политика која је данас на власти у Србији и то је један типичан пример тога.

Дакле, ако одустајемо од титуле Почасног грађанина Београда у оном смислу каква је она до сада била и да она више не треба да значи оно што је до сада значила, онда у реду, та прича је завршена и почињемо сада једну кампању вероватно предлагања. Заиста постоје стотине људи овог ранга уметника из разних области који заслужују да добију ову награду, па предлажем да и Повељу не правимо више онако скупу, него да фотокопирамо диплому, да можемо то да делимо јефтиније, да уштедимо, пошто је штедња заштитни знак и да, нажалост, можемо да констатујемо да Почасни грађанин града Београда од данас неће више значити то што је значило до данас. Хвала вам.