Колико ће грађане Београда коштати спаљивање отпада у новој спалионици у Винчи?

Расправа поводом петнаесте тачке дневног реда: 15. ПРЕДЛОГ РЕШЕЊА О ДАВАЊУ САГЛАСНОСТИ НА КОНАЧНИ НАЦРТ УГОВОРА О ЈАВНО-ПРИВАТНОМ ПАРТНЕРСТВУ ГРАДА БЕОГРАДА У ПРУЖАЊУ УСЛУГЕ ТРЕТМАНА И ОДЛАГАЊА КОМУНАЛНОГ ОТПАДА; 41. седница, 26. септембар 2017.

Имајући у виду да је претходни говорник доста минута говорио о стварима које баш никакве везе немају са овом тачком дневног реда и сви који су га слушали и заборавили су шта је на дневном реду, замолио бих Вас да и мени дозволите једну малу дигресију од неколико реченица на почетку. Наравно, нећу одговарати, јер то нема смисла, на ове бесмислице, лажи и глупости које је претходни говорник изговорио.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋА АНДРЕА РАДУЛОВИЋ:

Нисам била у сали и не знам шта је било пре тога и не знам да ли је председник Скупштине дозволио или није дозволио.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Претходни говорник је изговорио шта год му је пало на памет.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ (с места):

Све је било на дневном реду.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ја желим да кажем нешто што мислим да овог тренутка није било коректно да представник предлагача претходне тачке чак директно оптужи бившег градског архитекту Дејана Васовића да је, малтене, намерно учествовао у намештању и монтирању података по којима је на Бранковом мосту проточност путника била много већа у том првом СМАРТ плану 2008. године, а сада када су они измерили, сада је много мања. Немогуће је да нико овде не зна да је у међувремену, од 2012. године отворен Мост на Ади и да тај мост, наравно, има јако много смисла, и да је унео промене и растеретио страшне гужве на Бранковом мосту и на Газели. Наравно да сада тамо, на Бранковом мосту, има много мање путника, а испада, по вашој причи, да метро ту више није ни потребан.

МИРКО РАЈКОВИЋ (с места):

Прича је била о јавном превозу, побркали сте „бабе и жабе“.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋА АНДРЕА РАДУЛОВИЋ:

Молим вас, без добацивања и да се вратимо на тачку дневног реда.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Наравно да ћу да се вратим на оно што је тема, ако у међувремену одборници нису заборавили, а тема је Одлука Скупштине Града о давању сагласности на Уговор о изградњи спалионице у Винчи. Данас треба, ми као Скупштина, да дамо сагласност да се закључи Уговор, али да се то уради пре него што градоначелник поднесе оставку коју је најавио, и да се, као неки последњи чин, потпише овај Уговор. Чему толика журба? Овде се налази Нацрт уговора и надам се да сте га сви видели, са конзорцијумом фирми, од којих је једна, ова једна француска фирма SUEZ, која заиста јесте можда и најјача фирма која се бави овим пословима, а између осталог и изградњом оваквих спалионица и у конзорцијуму је са овом другом фирмом I-Environment Investments Limited, а ту, колико сам схватио, је јапански капитал у питању.  Изненађујуће је, по мени, да сте ви нама у материјалу дали и овај један уговор, текст тог уговора, који је на енглеском и који готово не може да се чита јер је јако ситно написано, али сви сте могли да прочитате да пише великим словима на свакој страници „Confidential“, што на енглеском значи „поверљиво“? То је Уговор између те две фирме, о њиховим међусобним односима, шта они једни другима могу да ураде и како се обезбеђују у међусобном односу, што нас одборнике и не треба много да интересује, јер је за нас супротна страна тај конзорцијум као целина, а с обзиром да су они очигледно желели да то остане поверљиво, мислим да није коректно што сте нам то уопште одштампали. Уговор који је за нас важнији нисте штампали, а штампали сте овај њихов међусобни уговор и дали нам. Заиста не знам зашто. Оно што нико није још поменуо, а дискутујемо о овој тачки, јесте да је главни извођач овог пројекта компанија, фирма регистрована у Србији, у Београду, коју су вероватно ове стране фирме основале овде за овај посао и која се зове „Бео чиста енергија“. Дакле, то је фирма са којом треба да склопимо уговор и треба да се спомене да постоји и та домаћа фирма „Бео чиста енергија д.о.о.“. Дакле, ово је јавно-приватно партнерство, што подразумева уговор између приватног партнера и Града. Овај Уговор треба да регулише односе између те две стране, шта су обавезе партнера фирми које су направиле конзорцијум, а шта су обавезе Града. Тиме се бави овај Уговор на који треба данас да дамо сагласност. Да бисмо дали сагласност, мислим да треба заиста пажљиво да га прочитамо и размотримо, јер ту има ствари за које се надам да ћу на крају добити и одговор од представника предлагача, да би одборници имали јасну и чисту слику шта ми овде закључујемо и шта је то што ће бити практично потписано. Дакле, то је важан документ који ће градоначелник потписати пре него што оде у историју и напусти нас. То је нешто што ће обавезивати овај Град најмање 30 година. Кажем најмање зато што у Уговору стоји да то може да траје најдуже 35 година, али предвиђено је, пише у уговору, да траје 30 година. Видели смо и шта је једна од тема – санација постојеће депоније, у смислу да ће се ту, колико сам видео, направити нека мала брана. Главна тема уговора је коришћење смећа које производи Београд и које ће и даље сакупљати ЈП „Градска чистоћа“, дакле наше Јавно предузеће, а пре тога мора да се рециклира све што може да се рециклира. Једино што ја видим да ви сада рециклирате је материјал из предизборне кампање 2013/2014.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋА АНДРЕА РАДУЛОВИЋ:

Господине Алимпићу, молим Вас вратите се на тему.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ни поновно читање тог материјала, што данас радите, неће вас довести до добрих резултата. Дакле, сво смеће иде у Винчу, где ће, према овом Уговору, да се изгради спалионица и у тој спалионици смеће ће да се спаљује и користиће се добијена енергија као топлотна енергија за грејање воде, с једне стране, а за производњу електричне енергије, вероватно више лети када није потребна топла вода, са друге стране. Користиће се топлота за загревање одређених делова Града који су довољно близу, бар толико да је то исплативо користити за грејање. Који је то део Града? Мислим да сам чак ја говорио о томе на прошлој седници. Дакле, планирана је градња далековода од те спалионице у Винчи до Топлане Коњарник. Овде заједно смо констатовали, није ме нико тада демантовао, да је то неких седам до осам километара топловода, што ће да кошта град око 50.000.000 евра, колико сам ја проценио. Нисам ту баш стручан, па можда ће и нешто више коштати. Ми то морамо да платимо. То не стоји у овом Уговору, значи не плаћа то приватни партнер него ми морамо да платимо топлодалековод до Коњарника да би могли да преузимамо ту топлу воду и да бисмо то могли да користимо. Значи, они граде само спалионицу и још неке ствари.  Чуо сам од представника предлагача, а помињало се то доста и у јавности, да се ради о неком улагању и мислим да је он малопре рекао тачно 333.000.000 евра. Морам да признам да нисам нашао ту цифру у Уговору. С обзиром да је то обиман материјал и да уговор има много додатака, могуће је да сам то и прескочио да видим ту цифру од 333.000.000 евра. Процењена вредност наведена у овом материјалу који су одборници у папиру добили је – 13.044.000.000 динара, а то је око 110.000.000 евра. То није 333.000.000 евра?! У томе и јесте проблем. То никако не може бити 333.000.000 евра. На 2. страни стоји тај податак колика је процењена вредност набавке, али то није 333 милиона евра. Нигде нисам видео да игде пише 333.000.000 или 300 милиона евра. Могуће је да нисам видео где стоји ова цифра али то ће представник предлагача да ми каже на којој страни се налази 333.000.000 евра? Међутим, оно шта сам видео и шта сви можемо да видимо да пише? На страни 4. пише колико је било понуђача, једанаест, па је број пао на пет, а на крају је остао само један понуђач. Само један је могао да одговори захтеву, што је малопре у говору мог претходника наведено, када је говорио о једном другом случају, као доказ корупције. Значи, нисам ја, као мој претходник, рекао да је то, кад има само један понуђач корупција, него сам констатовао да је само један понуђач могао да одговори захтевима. Дакле, они су дали своју понуду и пошто више нисмо имали са чим да је упоредимо, ви сте ту понуду прихватили. Дакле, на страни 4. пише која је то понуда – Заједничка понуда са подизвођачима, а укупна цена се даје и са ПДВ и без ПДВ. Са ПДВ је 38.278.900 евра. Сумњам да ће држава било коме да опрости ПДВ, па морамо да рачунамо и то. То је око 4,6 милијарди динара. Шта је то? То је „пројектно плаћање на годишњем нивоу“, како пише на страни 5. То је оно што концесионар, односно приватни партнер града очекује да му се плати. Ту је и његово улагање и враћање кредита који ће да узме, и зарада. То је 38,3 милиона евра годишње. Толико ћемо ми да плаћамо. Врло је интересантно – ко ће то да плаћа и на који начин тих 4,6 милијарди динара? Колико је то пара, пошто је овај Уговор на 30 година? Тачно овде пише и до колико година траје уговор. То је 30 година, а може да траје, како пише, и до 35 година. Значи 30 година пута 38.000.000 евра је 1.148.000.000 евра. Ако данас дамо сагласност и градоначелник, или ко ће већ бити овлашћен у његово име, потпише овај Уговор, град Београд се обавезује да плаћа том приватном партнеру у наредних 30 година. На страни 30. стоји – „оквирни датум извршења уговора јун 2016 – јун 2046. године“. Пошто смо сада већ у 2017. години, претпостављам да ће и ова последња година да се помери на 2047. али суштина је да је у питању 30 година и да се неки краћи рок овде не помиње.

Дакле, говоримо о 1.148.000.000 евра обавезе коју преузимамо. Да ли је то заиста обавеза Града? Јесте, јер овде сам одштампао један део из ЦД, пошто је мало теже читати, а то је документ У ЦД фолдеру, у подфолдеру PRINT SRB CLEANED, у фајлу 2.FINAL_PPP Contract_Schedules_SER.pdf на 167. страни, тачка 2.1 пише у том документу, на страни 167, тачка 2. – буџет Града. Пише да је „Град дужан да одвоји или додели износ у оквиру општег годишњег буџета за покривање дела текућих трошкова везаних за Пројекат и да обезбеди да Град има довољно расположивих средстава да испуни 100% обавеза плаћања према овом Уговору када плаћања за третман отпада нису довољна да покрију износ“. То значи да се ми обавезујемо да резервишемо у буџету сваке године у наредних 30 година 4,6 милијарди динара за ову намену. Тако пише у Уговору, а рекао сам вам на којој је то страни. Ако узмемо као неки репер ову годину – на прошлој седници смо усвојили ребаланс, а то је било 29. јуна, и по том ребалансу дефицит Града смо предвидели на 7,5 милијарди динара. Да сада имамо ову обавезу, дефицит би био преко 12.000.000.000 динара. То значи да би Град банкротирао, јер не може Град Београд да има 12.000.000.000 динара дефицит у буџету предвиђено због тога што је Законом о буџетском систему дозвољено да планирани дефицит буде највише до 10% прихода града, а приходи су 90.000.000.000 динара. Дакле, можемо да имамо дефицит од 7,5 милијарди, као што смо и рекли на прошлој седници, али не можемо имати дефицит од 12.000.000.000. Значи, већ сада не бисмо могли да испунимо ову обавезу из овог дела Уговора са овим приватним конзорцијумом која је описана на страни 167. Ми као одборници који представљамо грађане не можемо да прихватимо да се потпише овај Уговор, за који није потпуно јасно како ћемо да покријемо тај износ, а градоначелник ће, обећао је то поново данас, да поднесе оставку и да оде?! Предлажем, а мислим да је предлог потпуно рационалан, с обзиром да су практично најављени ових дана неки превремени избори, оставка градоначелника, а управо смо га и чули овде пре почетка седнице да је медијима то рекао, па предлажем да се сачека који месец. Ред би био да овакву обавезу преузме следећи мандат Скупштине. Није у реду да ми, можда на последњој седници ове Скупштине, мада мислим да је претпоследња, овакву ствар усвајамо и остављамо толику обавезу и толики дуг. Знате, неко је то потписао, неко је узео провизију и значи да ће то све бити завршено. Мислим да је потребно да се сачекају избори, да се види како ће да изгледа будућа Скупштина, коју ће грађани Београда да изаберу, па та Скупштина нека размотри овај Уговор. Ово може да сачека, пошто нема хитности, јер у материјалу који смо добили пише да Уговор најкасније ступа на снагу до краја 2018. године. Значи, можемо да сачекамо неколико месеци. Није у реду да се ово ради пред одлазак, пред „бежанију“, а овако се обавеже Град, и разноразне обавезе се ту ставе. Знате, овде не плаћа приватни партнер ништа нама. Ми плаћамо приватном партнеру. Наравно да се подразумева да он ту има и профит. Колики је профит овог приватног партнера, то овде не пише и то не знамо. Када смо имали сличну ситуацију, јер је рецимо „Бусплус“ пројекат био нешто слично јавно-приватном партнерству, мада тада није постојао закон о ЈПП, па се није тако званично звало, али у суштини је то било иста ствар. Приватни партнер је уложио средства и ставио апарате у аутобусе и колико видим да се сада мењају ти апарати и уводе се нови, модернији, зато што тај уговор и даље добро функционише. Писало је да њему, приватном партнеру припада 8,53%, па је опозиција на сав глас критиковала то и питала зашто да буде толики проценат? Колико припада овима? Погледајте колике су им плате. Ево, и ово стоји у Уговору: Људи који ће да раде на депонији, менаџер локације, инжењер специјалиста, шеф у посредовању и запошљавању – 170,26 евра на сат, инжињер локације, службеник за сигурност локације – 95,77 евра на сат, мерач количине –  95 евра на сат, инжињер за пуштање у рад – 117 евра на сат, па све до дактилографкиње и секретарице и техничког помоћника, чистачице, који имају 18,13 евра на сат. Да ли знате колико наши радници имају на сат? Имају један евро на сат. Толика је минимална зарада у Србији. Ово ћемо ми да плаћамо из градског буџета. Немогуће је да ми толико пара имамо у градском буџету, а то нас води према другом могућем решењу.

ВЛАДИМИР ОРЛИЋ (с места):

Рачуница није добра.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Рачуница је добра, ово су сатнице наведене у уговору, а ко не верује може да проба да ме демантује. Долазимо до другог решења, а то је да се тај трошак превали директно на грађане Београда. Како? Тако што ће грађани скупље плаћати комуналне услуге. Дакле, грађани Београда, преко уплатнице „Инфостана“ тренутно плаћају за одношење смећа са ПДВ-ом – предузећа и установе 13,24 динара по м2, а грађани 5,13 динара са ПДВ по квадратном метру. Ако тврдите да ово није тачно, демантујте ме. Дакле, толико се тренутно плаћа за одношење и третман смећа и одлагање на депонију. Уколико сада овај трошак од 38.000.000 евра буду плаћали грађани било кроз повећање ове таксе коју плаћају, било кроз увођење нове, која би се звала рецимо, накнада за третман отпада, плаћали бисмо много више него до сада, уместо 13,54 динара фирме или уместо 5,13 динара/м2 физичка лица, третман, спаљивање, бисмо плаћали додатно. То би била нова ставка на уплатници „Инфостан“-а. По рачуници коју сам извео, а ако неко има бољу нека каже, та цена од 13,24 динара за фирме би скочила на 23 динара, а за грађане са 5,13 динара скочила би на 9,16 динара и тако би се обезбедио нови приход по том основу. Тренутно по основу наплате за одношење отпада град приходује око 6.000.000.000 динара годишње. То значи да би се додатних 4,6 милијарди обезбедило из тог извора, дакле повећати цене за 70 до 80%. Једино то може да спасе Град од банкрота. Није то ништа спорно. Можда и нема другог решења, али је ред, ако одборници који представљају грађане усвајају ово, дају сагласност за ово, да знају на шта дају сагласност. Дајете сагласност градоначелнику да потпише Уговор, човеку који даје оставку због коруптивних оптужби, за које ја никада не бих, као моји преходници, тврдио да су тачне док се тачно на суду не утврди његова кривица. Али, није важно јер он сам каже да подноси оставку пред крај мандата, а крај мандата је близу, а пре тога жели ово да се потпише. Ја мислим да то није коректно. Дајте да ми ово сада скинемо са дневног реда, да проверимо ову моју рачуницу и да кажемо одборницима пре гласања за шта гласамо. Значи, ко ће у идућих 30 година да плаћа приватном партнеру ове огромне паре, колике ће да буду њихове плате, колики ће да буде њихов профит? Ако су оволике плате службеника на депонији, онда можете да замислите колико ће да зараде власници те фирме. То су исто неки тајкуни, није ништа спорно.

МИРКО РАЈКОВИЋ (с места):

Исто као што је Ђилас.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Тајкун значи веома богат човек. То је један од термина који се користи, а има богами таквих и у Вашој странци и коалицији, па никоме ништа. Ако су зарадили, нису ухапшени, плаћају порез – то је њихово, имају право. Ја само хоћу да знам колико ће грађани Београда, који нису претерано богати па да могу да плаћају дупло више за одношење смећа, да плате то задовољство да сада, уместо депоније, имају спалионицу и да ђубре, уместо у депонију, делом иде на депонију у виду пепела, а делом у атмосферу, вероватно у виду гасова? То је питање на које треба да одговоримо. Овде у материјалу на ЦД-у постоји и нацрт, пројекат спалионице, погледао сам га. Овакве спалионице сам имао прилике да видим у Бечу и у градовима Централне Европе још пре 20-30 година. То није ништа ново. То постоји. Они сад имају неке новије технологије, они праве од ђубрета и нафту, свашта раде. Ми смо се определили за ову технологију, која данас постоји, односно, ви сте се определили.  Не кажем ја да је то спорно, сама технологија, нисам за то довољно стручан, само питам – има ли овај Град финансијски капацитет да се оволико оптерети за овакав уговор, јер је то јако много новца? Наравно да се у овом Уговору приватни партнер максимално заштитио. Ту пише да арбитража у Лондону одлучује. На арбитражи у Лондону ми увек губимо. То је арбитража која одмах каже да је приватни партнер у праву. Ту су се они максимално обезбедили. Видите да су се обезбедили и да у нашем буџету морају да буду резервисана средства?

Овде је у уговору једна занимљива ствар која – можда је омашка, а можда је неко то заборавио да избрише – каже се да „извођач неће узети било какво финансирање у локалној валути РСД, тако да се не очекује било какво сервисирање дуга у РСД. Сви трошкови у РСД су трошкови које треба надувати.“ То је тако на српском написано, дато нам је у ПДФ формату, можете сви да видите, укуцајте – тражите на ЦД-у реч „надувати“ и добићете где се та реч налази. Мене јако брине, када се говори о динарима, да се користе овакве речи. Можда је то неко неспретно превео, али, видите, то је проблем, ако је овај превод нестручан и неспретан, јер смо ми добили само Нацрт уговора на српском језику, а у мишљењу правобраниоца, односно заменика правобраниоца, стоји и да се заменик правобраниоца ограђује и каже да уговор који важи на тој потенцијалној арбитражи је на енглеском језику. Превод на српски језик се не важи. Правобранилац практично у својој сагласноси каже да може да суди и да прича о ономе што је превод на српском језику, а ограђује се ако буде неких проблема и нешто се буде разликовало у оригиналу на енглеском језику.

Врло је интересантно и мишљење Републичке комисије за јавно-приватно партнерство, коју води Драган Стевановић. И ту се Држава Србија ограђује, да случајно од њих сутра не траже ових 38 милиона, па се каже: „Давање мишљења из тачке 1. Од стране Комисије не подразумева одговорност Комисије, односно Републике Србије за реализацију предлога пројекта јавно-приватног партнерства, као ни за евентуалне спорове и штетне последице које настану из те реализације, за које је увек одговорно јавно тело које је јавни партнер у јавном уговору“. То јавно тело смо ми, даме и господо из Скупштине града, ми смо одговорни, ми дајемо сагласност, Град Београд.

ГОРАН ВЕСИЋ (с места):

Није тачно, нисмо ми јавно тело.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Добро, јавно тело је градоначелник, или Град Београд.

ГОРАН ВЕСИЋ (с места):

Погледај Закон о јавно-приватном партнерству, види шта је јавно тело. Није градоначелник, није Скупштина.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Зашто онда ми уопште дајемо сагласност градоначелнику, ако није одговоран нико?

ГОРАН ВЕСИЋ (с места):

Прочитај Закон пре него што почнеш да дискутујеш.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋА АНДРЕА РАДУЛОВИЋ:

Молим Вас, господине Весићу, без добацивања.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ово је јако занимљиво, с обзиром да, по мишљењу господина Стевановића, држава није одговорна. Ја сам закључио да је одговоран и обавезан за евентуална плаћања, када дође до неког спора и када приватни партнер, који се овде обезбедио да добија та средства – Град Београд. Ако није, ако је то сада неко друго тело, то је добро, али онда ми не треба да дајемо сагласност. Онда тај који ће то да плаћа треба да даје сагласност. Ми дајемо сагласност, овде преузимамо одговорност на 30 година. Врло је сумњива ситуација. Значи, градоначелник, оптужен за корупцију, одлази, подноси оставку, и последње што потписује је овакав један уговор. Гуглујте SUEZ и „coruption“ и видећете да је то тако и у свету, постоје ти проблеми, нисмо ми једини град на свету који са тим има проблема. Уосталом, постоје и неки делови овде у Уговору који се баве ризиком од корупције, са којима нисам задовољан, јер гаранција практично нема, али да се сада не бавимо тиме. Дакле, очекујем одговоре. Очекујем да заиста одборници добро промисле да ли ће за ово да дигну руку. Мислим да је поштено овакву Одлуку одложити и препустити наредном сазиву Скупштине. Ово се не ради на последњој седници. Ово може да се ради на почетку сазива, па ако буде проблема, онда они који су то одлучили, они те проблеме решавају, а не овако – увалите врућ кромпир наредном сазиву Скупштине, неком другом, новом градоначелнику, ко зна ко ће то бити, који неће моћи да се извуче из ових обавеза које ми сада преузимамо.

* * *

Јављање током касније дискусије о истој тачки поводом повреде пословника; ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Повреда Пословника, члан 86. Замерио ми је претходни одборник, говорећи ван дневног реда, што је повреда члана 86, што нисам одговарао када сам пријавио повреду Пословника. Немам намеру више ништа да одговарам. Очекујем да ви одговорите. Изађе одборник и само говори – „ништа није спорно, ништа није спорно, зашто не бисмо?“ Е, ја ћу да кажем шта је спорно. Нисте ми одговорили на питања где пише да је приватни партнер обавезан да уложи 333.000.000 евра? Ја сам вам показао где пише да је свега 110.000.000 евра вредност набавке, а ви кажите ако постоји – на тој и тој страни пише 333.000.000 евра. Где пише 25 година? Ја сам вам показао овде где пише 30 година. Како ће Град да обезбеди 38.000.000 евра, односно да ли ће грађани моћи да обезбеде преко уплатнице Инфостана тих 38.000.000 годишње? Претходни говорник изађе за говорницу и каже „платиће државни фондови“. Неће државни фондови, држава се већ оградила. То сам вам већ прочитао. Кажете – фондови Европске уније. То не пише у Уговору. У Уговору пише да у буџету Града има да буде обезбеђено 100% суме сваке године. Дакле, када одговорите јасно на та питања, онда је то тај Уговор који смо ми, у претходном сазиву Скупштине града желели да направимо и на њему смо и ми радили, али ово није то. Одговорите на ова питања, немојте да избегавате.

* * *

Јављање на крају дискусије; ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Даме и господо, пошто је ово значајна одлука за град Београд и пошто најважније одговоре нисам добио, у складу са чланом 93. Пословника, тражим да се утврди кворум пре гласања. Јако је важно да ова одлука буде донета већином гласова присутних одборника. Видим да их тренутно нема довољно за кворум. Дакле, само желим да се утврди бројност посланика у сали.

* После паузе, кворум је успостављен и предлог уговора је усвојен са већином гласова ЗА.*