Одлука о грађевинском земљишту (и још мало о Београду на води)

Расправа о Предлогу одлуке о грађевинском земљишту. 16. седница, 16.4.2015.

На дневном реду је Предлог одлуке о грађевинском земљишту. Моји претходници су скренули пажњу на неке проблематичне чланове и неке нелогичности које се налазе овде па се не бих тиме бавио.

Суштина ове Одлуке, а то смо чули и од представника предлагача, секретаријата који се бави имовином, госпође Славице. Чули смо, суштина је значи у усаглашавању сада градске одлуке са одредбама новог Закона о планирању и изградњи. И ту је дошло сад до једне суштинске онако тектонске промене и то је и представница предлагача рекла.

Шта је у ствари суштински промењено овде? Суштински је промењено то што у неком ранијем периоду, дугом ранијем периоду градско грађевинско земљиште није отуђивано, како се овде користи термин, односно претпостављам да тај термин „отуђивано“ обухвата продају и поклањање.

Раније је грађевинско земљиште било у друштвеном власништву па у државном власништву, па у јавном власништву, у власништву Града. Није давано у приватно власништво, није продавано, нити је отуђивано односно поклањано, већ је давано у закуп, па смо имали у излагању представника предлагача да су по ранијем, до сада важећем закону, грађевинско земљиште је онда у поступку јавног надметања давано у дугорочни закуп од 99 година, што – сложићете се – с обзиром на то да тај рок истиче у време кад нико од нас више неће бити међу живима и што припада некој далекој будућности – је мање више исто што и продаја. Али опет није.

И заиста, имали смо доста примедби у ранијем периоду од стране пре свега потенцијалних инвеститора. О томе је говорио НАЛЕД, говорило је удружење инвеститора из разних држава који се организују, да њима није јасно зашто се не може купити грађевинско земљиште у Србији, због чега они могу да граде зграде, објекте, фабрике и да буду њихови власници, а да не буду власници земљишта, него да грађевинско земљиште буде само изнајмљено. И сматрали су да то носи собом одређену правну несигурност, како да вам кажем, ако сте инвеститор, па сте власник неког објекта, а нисте власник земљишта, то је онако неки чардак ни на небу ни на земљи. Питање је да ли се онда на то земљиште плаћа порез на имовину или се плаћа закуп – логично је да се плаћа закуп, да ли се онда то земљиште може користити као залог за некакве банкарске гаранција, да ли се може ставити хипотека – логично је да не може. Значи, један систем који је доста различит од других земаља које имају тржишну привреду. И из тог разлога, што је – мислим – добро и одлично је та парадигма промењена. Значи, сада када локална самоуправа жели да у складу са урбанистичким планом на некој територији где је градско грађевинско земљиште јавна својина, чији је град титулар, да се та јавна својина претвори у неко грађевинско земљиште које ће бити под неким објектом, да се онда то земљиште продаје, односно отуђује, јер се може под одређеним условима дати и без цене, значи, може се поклонити или се може дати испод тржишне цене и овде су дефинисани ти услови како се то ради.

Али, суштина је у томе да се инвеститорима грађевинско земљиште продаје по правилу, да се продаје на начин који подразумева јавно надметање, значи јавно надметање или прикупљање понуда. Значи, тако се отуђује грађевинско земљиште. Ко плати више, он ће моћи да га купи, да постане власник земљишта, да на њему гради, а средства иду у буџет Града и то је некако логично, а инвеститори онда имају правну сигурност. Они ће онда бити и власници објекта, и власници земљишта. И сходно томе иде се да се на сличан начин реши проблем који имају и сви власници који су градили или куповали некретнине раније.

Значи, остављена је могућност да се грађевинско земљиште које је било у закупу до сада конвертује, односно да се претвори право закупа у право својине. И то је омогућено значи свима који су имали тај закуп до 99 година или краће. Значи, уколико исплате тај предвиђени закуп, они могу да конвертују, значи они могу да постану власници, значи да се укњиже да су власници. Тако да и власници станова и власници кућа могу своје право коришћења грађевинског земљишта да конвертују у право својине, могу да се укњиже. Разумете, значи, ми сад прелазимо у један нови систем, логичан инвеститорима, систем који треба да поспеши градњу итд.

Зашто сад ја овако дуго о овоме причам кад је све то логично и позитивно и кад је све то урађено? Па зато што постоји једна огромна нелогичност у овој причи. Огромна. Јер, оно што је тема дана, тема месеца, тема године и у Београду и у Србији је највећи у ствари грађевински пројекат, чудо светско, пројекат Београд на води, пројекат од посебног значаја за Град и Републику, где ће инвеститор наводно да уложи три и по милијарде, четири, шта ја знам колико евра у изградњу стамбеног и пословног простора.

Е, за њега ово све не важи. Значи, на тој локацији, на тих 110 хектара или 150, не знам колико је сад, тај инвеститор, пошто је унапред већ познат инвеститор, не може да купи земљиште. Он може само да га добије у закуп. Зашто? Па зар нисмо ми променили читав систем да нема више закупа, него да продајемо земљиште да би привукли инвеститоре? Сад причамо да неће инвеститори да долазе да граде ако не могу да купе земљиште, него само да га закупе. Ми смо ту променили закон, али смо донели специјалан закон лекс специјалис у коме пише да за ову инвестицију не може да буде продаја и отуђење, него закуп.

У ствари, та прича је дефинисана и пре доношења лекс специјалиса – 27. јуна 2014. године је ако се сећате отворен онај изложбени простор у Геозаводу и макета представљена и тада је премијер Александар Вучић изјавио, ево, ја читам Танјугову вест, претпостављам да је то – то што је он изјавио: изјавио је данас да земљиште на којем ће бити изграђен Београд на води неће мењати власника, већ да ће бити дат у закуп на одређени број година.

То је рекао премијер. Ту не важи Закон о планирању и изградњи који важи за све остале локације, за све остале инвеститоре. Ми овде предвиђамо неку могућност да Град даје земљиште у закуп, али то је јако ретко, ево имате неки члан до 5 година за оне балоне спортске намене и за тако неке – члан 51 па каже: изграђено грађевинско земљиште може се дати у закуп ради постављања балон сала спортске намене на одређено време. Него претпостављам да овај инвеститор неће да гради балоне, него станове и локале, као што знамо.

А ево, погледајте сада члан 16 новоусвојеног закона лекс специјалиса са дугим називом: Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације, издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта изградње Београд на води.

Јасно је да се односи само на то земљиште. И ту каже: „по окончању поступка експропријације и уписа права својине, Република Србија у складу са одредбама…“ итд… „неизграђено грађевинско земљиште може дати у дугорочни закуп у циљу привођења земљишта намени. Закључење уговора о закупу земљишта није предуслов за закључење уговора предвиђеног у ставу 3…“ итд, итд.

Значи, Закон предвиђа да се то земљиште даје инвеститору у закуп.

Шта се дешава даље? Као што знамо, инвеститор нема намеру да живи у свих 7.000 станова…

ПРЕДСЕДНИК:

Можете ли да се вратите на Одлуку о грађевинском земљишту?

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ја наравно говорим о Одлуци о грађевинском земљишту.

ПРЕДСЕДНИК:

Лекс специјалис је донет у Скупштини Србије и није тема Скупштине града.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ви хоћете да ми кажете да ово што ја причам нема везе са нашом Одлуком о грађевинском земљишту?

ПРЕДСЕДНИК:

Нема.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Хоћу да кажем да ово и те како има везе.

ПРЕДСЕДНИК:

Говорите о лекс специјалису који на посебан начин утврђује права и обавезе.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Говорим о члану, молим да ме саслушате, господине председниче, можете ви после и да ми одговорите, имате право као одборник.

Члан 18, став 5, тачка 3 каже, значи, кад се може… Не, ово су поступци отуђења.

Има овде давање у закуп. Ту се каже да се може дати у закуп у случају да је у питању земљиште од значаја за Републику. То је оно на шта се односи.

Значи, постоји посебан случај у Београду, разумете, три и по милијарде је више новца него што ће сви остали да граде заједно. Разумете? Значи, ова Одлука се у свом већем делу односи на мањину будућих инвестиција. На већину будућих инвестиција у Београду…

ПРЕДСЕДНИК:

Односи се на све осим на то…

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Односи се на све осим на овај део…

ПРЕДСЕДНИК:

Од посебног интереса Републике и Града. Зато је лекс специјалис донет.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Па чекајте, хоћемо ли ми сада као у некој ТВ емисији да се надгласавамо?

ПРЕДСЕДНИК:

Не, не, ја само…

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ви мени искључите микрофон и реците: немаш право да говориш.

ПРЕДСЕДНИК:

То није мој манир.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Или ме пустите…

ПРЕДСЕДНИК:

Ја вас само молим да се вратите на дневни ред. Ево, још једном вас молим.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Ја морам да говорим у односу на грађевинско земљиште и морам да говорим о грађевинском земљишту које се зове Савски амфитеатар, јер је то тренутно најизгледније грађевинско земљиште да се у њега инвестира. И само говорим сад Скупштини, одборницима Скупштине, да ће тамо бити изграђено на хиљаде станова и локала…

ПРЕДСЕДНИК:

Значи биће.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Требало би да буде.

ПРЕДСЕДНИК:

Сад кажете неће, сад хоће. Значи, биће. Добро, значи биће Београд на води.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Пазите, будућност је увек неодређена, а ја нисам пророк. Значи, кад ја кажем да ће нешто бити или да неће, будите сигурни да то није сигурно. (СМЕХ, ЖАГОР И АПЛАУЗ У САЛИ)

Па наравно, као што ништа на свету није сигурно што било ко каже. Одмах да вам кажем, није сигурно ни то ако је премијер Вучић рекао да ће то земљиште бити дато у закуп. То уопште не значи да ће то на крају тако да буде. Може да се деси да оно буде продато.

МИРКО РАЈКОВИЋ (С МЕСТА):

Изједначили сте се с премијером.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Не, нисам се изједначио с премијером зато што се ја трудим да говорим истину… Премијер је рекао…

ПРЕДСЕДНИК:

Немојте, молим вас.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Вуче ме за језик и сад ће да добије шта му следује.

ПРЕДСЕДНИК:

Молим господина Рајковића да не полемише са одборником Алимпићем.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Премијер је изјавио да ће сви објекти бити изграђени у року од 4 године. (ДОБАЦИВАЊЕ ИЗ САЛЕ – НЕ ЧУЈЕ СЕ) То је рекао, јесте рекао. И донећу вам следећи пут. Сад нисам донео.

ПРЕДСЕДНИК:

Молим вас, немојте полемисати са одборником Алимпићем.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Рекао је да ће у року од 4 године бити изграђени сви објекти. Рекао је да ће да буде започето… сад је већ требало да буде започето.

ПРЕДСЕДНИК:

Господине Алимпићу…

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Значи, оно што неко каже, макар то био и премијер, не мора да се деси. Како да вам кажем, то је суштина.

ПРЕДСЕДНИК:

Молим вас, вратите се на тачку дневног реда. Апелујем.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Вратићу се на тачку дневног реда, а ја молим да ми не упадате више у реч ви ни остали одборници. Ја ћу врло брзо да завршим и биће врло логично.

Значи, прелазим сада са интереса инвеститора који ће договорити – не бринем ја за њега – своје интересе са премијером. Ја сад говорим о интересу купаца. Јер, већина купаца, како сад стоје ствари, биће држављани Србије. Значи, нуде се станови нашим грађанима. Ево, већ се хиљаду јавило телефоном да хоће да купе.

Шта сад они купују? Ако купују кућу и стан у било ком другом делу града – на Новом Београду, на Бановом брду, у Миријеву, овде, када купе стан, када купе кућу, они купују и земљиште на коме је изграђена та кућа. Укњижиће се као власници. Платиће порез на имовину за то земљиште, моћи ће да на њега ставе хипотеку, моћи ће да га дају у наследство. А ако купе стан на овоме месту које се зове Пројекат Београд на води, у овим зградама које је градоначелник представио да се продају, ту као у време социјализма неће бити идеални власници плаца. Плац остаје у својини Републике Србије, наш, друштвена својина, државна, а они ће бити само власници горе, стана, али не и плаца. И они ће бити у оној специфичној ситуацији у односу на друге и људи то треба да знају.

То исто важи и за оне који ће да купују пословни простор.

Ово земљиште, како каже закон и како каже специјални закон, како каже сад и наша Одлука, неће бити отуђено.

Пазите, може да се деси као што овде пише да право закупа које је стечено у складу са ранијим законом сад се претвара у право својине. Могуће је да се и у овом пројекту да право закупа, па кад крене ту нека градња и продаја станова, онда да се то претвара у право својине.

Али, зашто бисмо то тако радили? Где је ту логика? Што онда одмах као и са свим осталим пројектима, зашто онда одмах инвеститор не добије право својине? Зашто бисмо му прво дали закуп, па после претварали? То нема логике. Значи, логично је да ће остати закуп на онолико година колико буде писало. Јер овде премијер не каже. Он каже: на одређени број година. Може да буде 5 као што је предвиђено у овој Одлуци, а може да буде 99 као што је било предвиђено у старом закону, што више не важи.

Дакле, нелогично је потпуно. Мени је нелогично, можда неко има у овој сали ко може да ми објасни шта је идеја, шта се планира са тим пројектом, са тим објектима, са тим зградама које ће тамо наводно да се граде. Зашто ће они имати сасвим другачији имовинско-правни статус од свих осталих објеката у граду? Да ли ће купци имати иста права и обавезе као купци станова на другим локацијама? Зашто тај инвеститор једини не може да купи земљиште, него ће да добије у закуп? Зашто ова Одлука коју ми доносимо значи важи наводно за читав град, а заправо за тренутно најизгледније, најскупље, најважније грађевинско земљиште, грађевинско земљиште које се помаља чим ми изместимо железничку станицу, пругу, направимо обилазницу код Винче, преместимо аутобуску станицу, завршимо интерцептор и постројења за пречишћавање и ето земљиште спремно за доделу.

Није то ништа спорно, али зашто неће бити додељено као и остала земљишта што се додељују? Значи, само у закуп. Питање је зашто ми доносимо ову Одлуку која има тако велики изузетак, значи три и по милијарде, значи то је можда више него што ће у следећих 10 година бити уложено у све остале локације у Београду. То је процена.

Значи, шта је наравно онда ту предлог? Предлог мој је да се ова Одлука повуче и да се ово размотри са Владом јер је ово Скупштина града и ради се о граду, није то у неком другом граду, то је у Београду – да се види шта је идеја Владина. Зашто се та промена која важи за читаву Србију – то је кључна промена, значи градско грађевинско земљиште се од доношења новог закона продаје, не даје се више у закуп осим за те балоне или неке привремене објекте, зашто оволики битан, важан изузетак на најважнијој локацији овде у Београду?

Значи, да то решимо и кад исправимо ту ствар, онда можемо поново да усвајамо ову Одлуку. Хвала.