Одлука о располагању становима

Расправа о Предлогу одлуке о располагању становима града Београда. 16. седница, 16.4.2015.

Господине председниче, да се не бих посебно по томе јављао, о низу тачака дневног реда, искористио бих прилику да вама, пошто сте се ви обратили мени на почетку седнице са констатацијом да не долазимо на састанке шефова одборничких група. Претпостављам да се то, између осталог, односило на јучерашњи састанак?

ПРЕДСЕДНИК:

Да.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

С обзиром на то да је председник одборничке групе, господин Божовић, на путу, ја сам требао да га заменим, али позив је дошао данас за сутра, у радно време, значи, у 12 сати и није било могућности да дођем. Ако бисте били љубазни да мало раније најављујете те састанке.

Друго, тај састанак је био јуче, а седница је данас. Он није могао ништа да измени у смислу правовременог достављања материјала одборницима.

ПРЕДСЕДНИК:

Могао је. Ми разговарамо о дневном реду да се ради. То су демократске консултације.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Добро. А господине Рајковићу, да вам дам прилику за још једну реплику. Господин Рајковић је рекао да ће да промени свој став о мени, за који се ја искрено надам да је до сад био позитиван, с обзиром на то да господина Рајковића дуго познајем и да ми чак имамо неке везе које превазилазе ову Скупштину. А моја колегиница, одборница, која је иначе клинички психолог, скренула ми је пажњу да став и мишљење нису исто. Мишљење може да се промени и сви га ми мењамо, а став је нешто што се стиче у једном дужем временском периоду и на основу само једног мог излагања не бисте требали тек тако да мењате став и да покушате мало да пазите код става.

ПРЕДСЕДНИК:

Молим вас, пређите на дневни ред. Шта вас је толико повредило?

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Није ме толико повредило што господин Рајковић мења став, пошто је он као бивши радикал, он је већ ревидирао своје ставове.

ПРЕДСЕДНИК:

Замолићу господина Рајковића да се са мало више емоција обраћа следећи пут. Молим вас, пређите на тачку дневног реда.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Мало међусобног дијалога неће шкодити. Да не испадне да само једна страна сувише прича. Ја много ценим господина Рајковића, између осталог зато што се он јавља за реч и бар говори, па имамо са ким да дискутујемо. Да не говоримо ми сами и да имамо утисак да то иде у празно. Но, да се вратимо, тј. да почнем о тачки дневног реда која је пред нама.

Одлука о располагању становима Града Београда – као што смо чули и од представнице предлагача, а и од првог говорника, господина Рајковића, идеја је да се одлуке које су раније доношене практично појединачно, значи за сваки одређени пројекат и изградњу непрофитних и социјалних станова доношена је нова одлука, ово што данас имамо пред собом је намера да се направи једна генерална одлука која би онда била примењивана на све будуће пројекте изградње или прибављања градских, како непрофитних, тако и социјалних станова или станова којима располаже Град Београд. Ту имамо, значи, одређене одредбе за групе лица за која ми као Скупштина треба да одлучимо да имају једно посебно право, једну предност приликом решавања свог стамбеног питања. Значи, на пример, да могу да купују градске непрофитне станове, који су по дефиницији јефтинији од станова који се могу наћи на тржишту.

Увек је постојало интересовање за те станове и увек је било више заинтересованих него што, нажалост, има станова и било је потреба да се по одређеним критеријумима уреде ранг-листе да би само лица која заиста су у потреби, која не могу на други начин да реше своје стамбено питање, била у ситуацији да га реше.

Ту имамо на страни 5 у члану 12 једну листу од 12 категорија, која је названа – Посебне групе које имају право на решавање стамбених потреба као посебне групе и личности.

Господин Рајковић је то набројао, да не читам поново. Значи, почиње од бораца и ратних инвалида, лица која имају станарско право у становима у својини грађана, лица која су остварила право на материјално обезбеђење, избегла и расељена лица, лица са инвалидитетом итд. И ту је као тачка 6 где стоји – и запослени у Градској управи и управама градских општина и запослени у установама и јавним предузећима која је основао Град Београд.

Поставља се питање у јавности и раније се постављало, а можда ће и сада, да ли је ово група посебно угрожених лица и грађана Београда која треба да се нађе међу овим осталим групама које треба да добијају станове. Раније се налазила. Увек се налазила и моје мишљење је да треба. Зашто? Зато што је онима који раде у Градској управи, који раде у управама општина и у установама и предузећима чији је Град оснивач, а то су људи који раде у домовима здравља, васпитачице у обдаништима, то су људи који раде у јавним комуналним предузећима. Они немају велике плате. Они нису у могућности да на тржишту реше своје стамбено питање. Међу њима је на хиљаде људи и породица које немају решено стамбено питање и с обзиром на њихова примања не могу их решити, а ми смо њихов послодавац. Град је њихов послодавац.

Град треба под посебним условима за своје запослене да омогући, ако не да закупе неке јефтине станове, онда бар да могу да купе станове који су изграђени без профита. Значи, по некој бар мало нижој цени него што је тржишна. То ту треба да се нађе и на тај начин, између осталог, и ми као Град и као локална самоуправа додатно мало мотивишемо људе, кадрове, стручњаке, инжењере, правнике, лекаре, да раде у Градској управи. Да раде код нас јер можда могу да остваре и бољу каријеру и бољу плату у приватном сектору, али, ето, та нека могућност да ће можда једног дана моћи да дођу на ранг листу је још једна предност коју рад у јавној управи има. Из тог разлога је то и раније постојало, али постоји једна разлика.

Ја ћу да вам прочитам како је изгледала тачка 7 – Конкурс за продају 1.050 социјално непрофитних станова из 2011. године – 19. април 2011. године. Нашао сам на сајту Града у одељку „Градски огласи“ и у том конкурсу стоји:

Тачка 7 – Право учешћа на конкурсу имају запослени у Градској управи града Београда, управама градских општина, органима града Београда итд. Значи, исти текст као што имамо и сада, али ту има зарез, па још једна реченица: „Без права учешћа лица која су бирана, именована или постављена“. То овде код вас нема и то је та разлика.

Значи, не ради се сад више само о томе да запослени, професионалци који раде у јавним предузећима, домовима здравља, школама, Градској управи, могу да конкуришу за станове. Овде се ради да сада, за разлику од неке раније праксе, која је некад постојала, а некад није постојала, али ја наводим када је постојала, када су политичари, лица која су бирана на изборима, која су од стране ове Скупштине именована, која су постављена, значи то су људи политичари из политичких партија, који су ту на одређено време у једном мандату од 4 године, који су ту да представљају грађане, они треба да буду искључени из овог права. И то је праведно, и то је поштено и чак ако можете да кажете да није законито, то је морално и етички исправно, јер нису нас грађани бирали да ми решавамо овде своја стамбена питања, него њихова.

Нису нас грађани овде бирали да ми користимо мандат од 4 године или мање, па да се пријавимо за непрофитни стан. То, на крају крајева, није било ни ваше обећање на изборима.

Зато вас позивам да вратите ово ограничење, да се зна да они које су грађани изабрали да их представљају, да раде за њихово добро, политичари, бирана лица, именована, чланови Већа, градоначелника, одборнике, да они не могу овде да конкуришу. То је, по мени, јако битно етичко и морално питање.

Ја знам да то можда није у духу ваше политичке идеологије и ваше политичке странке. Али, мислим да је то у духу онога што грађани очекују и што су грађани заслужили. Значи, њихове проблеме треба да решавамо. Ко није решио своје стамбено питање пре него што је изабран да представља грађане и да управља Градом у име грађана, не треба да га решава сада, одмах, чим је изабран. То није поштено. Нису га зато грађани изабрали да он решава своје проблеме па крај мандата, здраво – следећи. Ко није решио своје стамбено питање, не треба ни да се кандидује на изборима, јер има веће проблеме у животу и нека решава своје стамбено питање.

ПРЕДСЕДНИК:

Не може …… политику да води.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Господине председниче, немојте да ме прекидате. Заиста нема никаквог смисла, врло сам… Немојте. Где су корени овога? Корени овога су у 1998. години, када се 22. децембра Томислав Николић, потпредседник Владе и Александар Вучић, министар, свега неколико месеци пошто су по први пут постали министри у Влади, добили од Владе станове. Значи, Томислав Николић стан површине 186,47 квадратних метара у Булевару Лењина 10а. Стан је откупљен.

ПРЕДСЕДНИК:

Немојте селективно, списак је много дугачак, има хиљаде људи који су добили станове. У то време је то било могуће.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Александру Вучићу је Влада доделила стан од 117,48 метара квадратних, такође у Булевару Лењина 10а и стан је он откупио.

ПРЕДСЕДНИК:

Пустите то ко је добијао.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

То је било неколико месеци пошто су постали министри, неколико месеци пре него што је ова земља бомбардована, они су се бавили решавањем свог стамбеног питања и добили су стан од Владе, јер то тада није било забрањено члановима Владе. Ја верујем искрено да је господин Вучић у међувремену ревидирао свој став, што би рекао господин Рајковић, да он то не би садашњим министрима дозволио, јер је то неморално, али у то време он је то учинио.

Ова Одлука отвара могућности и перспективу, а ја не знам како ћете ви да спречите – бирана лица, ваше политичаре овде, да се пријаве на конкурс и да можда на том конкурсу остваре право на стан. И да вам кажем унапред, ми ћемо то критиковати, јер ови станови не служе за решавање стамбених потреба политичара. Хвала.