Огласни простор у Београду издају на 25 година унапред.

Расправа поводом 11. тачке Дневног реда: ПРЕДЛОГ ОДЛУКЕ О УСВАЈАЊУ ПРЕДЛОГА КОНЦЕСИОНОГ АКТА ЗА ФИНАНСИРАЊЕ НАБАВКЕ И ПРЕДАЈЕ ГРАДУ БЕОГРАДУ РАДИ ПОСТАВЉЕЊА ОДРЕЂЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА УРБАНЕ ОПРЕМЕ КОЈЕ СЕ НЕ МОГУ КОМЕРЦИЈАЛНО КОРИСТИТИ И ФИНАНСИРАЊЕ НАБАВКЕ – ПОСТАВЉЕЊЕ, ОДРЖАВАЊЕ И КОМЕРЦИЈАЛНО КОРИШЋЕЊЕ ОДРЕЂЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА УРБАНЕ ОПРЕМЕ КОЈИ СЕ МОГУ КОМЕРЦИЈАЛНО КОРИСТИТИ. 34. седница, 4. октобар 2016.

Даме и господo, овим предлогом се још један драгоцени ресурс града Београда даје, и то овај пут чак на 25 година! Овај предлог концесионог акта који има дугачак наслов, који ја нећу понављати, заправо је припрема за расписивање конкурса, тендера, на који би требало да се јаве фирме које се баве оглашавањем и на том тендеру најбољи понуђач треба да добије право да у центру града, у централних десет градских општина врши послове оглашавања, односно, да се преко те фирме раде послови оглашавања. То значи постављање билборда, великих, а и оних „сити лајт“, оних мањих билборда, или већ како се то зове, средстава за оглашавање.

То је уносан посао, то је, сви ви који овде седите, знате да је то битан посао који временом постаје све значајнији и све уноснији. Постоје одређене фирме које су у ранијем периоду добиле на конкурсу, није се то тада звало концесија, али на сличном конкурсу, добиле су право да поставе билборде, више стотина билборда које сада имамо у граду. Ја мислим да је то право по том конкурсу трајало 10 година и да истиче негде 2010. или 2011. године. Сада се то на неки начин пресеца и планира се нови тендер где ће се позвати нове фирме да се јаве по овим новим условима.

Који су то услови? Као што смо чули од г. Ненезића, представника предлагача, услови су доста необични. Дакле, као први услов, очекује се од будућег партнера града, те наводно, „непознате компаније“ да унапред, значи скоро одмах, у року од 30 дана, уплати у градски буџет 10 милиона евра најмање. А у наредном периоду од 25 година, дакле, будућих 6 сазива Скупштине града, будућих 6 градоначелника, ће имати само да то трпе, то што је овај градоначелник и овај сазив одлучио. Сав приход који ће касније они од тога имати, финансијски, је у ствари само такса за заузеће јавних површина, што ће да износи негде око 200.000 евра годишње, односно неких 5 милиона евра за свих 25 година. Значи, 10 милиона одмах сада и биће у буџету за 2017. годину и садашњи сазив ће то да потроши, а онда 25 година тај ресурс града је практично дат и будуће генерације одборника више то неће моћи да промене, јер ће претпостављам уговор бити, као што ви иначе правите уговоре, такав да приватни партнер буде максимално заштићен, а град да ту не може више ништа. Али, то није крај, има још једна прилично чудна ствар. Овај партнер треба део накнаде да плати не у новцу него у натури. У клупама за седење, у кантама за отпатке, у неким портабл јавним WC-има… Чињеница је да су те ствари потребне у граду… да, и у аутобуским стајалиштима, али то ионако њима служи за оглашавање, наравно као и билборди. Дакле, постоји урбана опрема која се може комерцијално користити, она која носи рекламе, као што су билборди, као што су аутобуске станице, и она друга која, ја се бар надам, не може се комерцијално користити, односно неће носити рекламе, као што су  канте за отпатке, клупе за паркове и ти WC-и, мада ће и ти WC-и вероватно носити на себи и у себи неке рекламе.

Сада се поставља питање зашто би Београд наплаћивао то право и ту концесију на огласни простор у центру града, у клупама и кантама за ђубре? Зашто и тај део не узмемо у кешу, у новцу, па да онда у складу са Законом о јавним набавкама, из године у годину, како нам треба, за тај новац ми бирамо и купујемо клупе и канте за ђубре које су нама потребне. Зашто би нам неко ко се бави оглашавањем и рекламирањем на билбордима, уваљивао своје канте за ђубре следећих 25 година? Одговор на то питање је у суштини веома једноставан. То је зато што то одговара фирми која… за коју се намешта овај тендер и која ће се јавити на овом тендеру и добити га. Јер, „случајно“, та фирма, осим што се бави изнајмљивањем огласног простора на билбордима, бави се и производњом клупа, канти за ђубре и тих „Санизет“ (Sanisette), мислим да се зову, њихови WC-и. Дакле, ради се о фирми која је присутна овде у граду, „Aлма кватро“, (Alma Quattro). Али, Aлма кватро je у власништву система „Жсидеко“ (JCDecaux) i „Афишаз“ (Affichage) холдинг, што вероватно вама није познато, ко се тим послом не бави, али JCDecaux je један од највећих светских играча управо у оваквим пословима, они се овиме баве, они ово раде. С обзиром да је „Alma Quattro“ у њиховом власништву и да они воле да у натури плаћају тим урбаним мобилијаром своје обавезе према градовима, као што је и представник предлагача поменуо, јасно је да су они тај тајанствени будући добитник овог тендера.

Наравно, овде је изведена таква рачуница по којој ми видимо колико треба да се инвестира у ту урбану опрему. 3 милиона евра, ја мислим… 3.146.000 у те клупе и канте за ђубре – али овде не пише колико комада ћемо добити за тај новац?! То ће наравно, касније бити одређено, када ми одборници више на то не будемо имали утицаја. У томе је, на неки начин, ствар. Кад погледамо ову рачуницу, буде нам просто жао будућег концесионара колико је ово спор повраћај уложених средстава, колико се ово наводно у ствари не исплати, али имајте у виду да они вероватно имају своје  фабрике тих клупа и тих канти за ђубре негде у Кини и да те цене које ће они нама овде обрачунати, нису баш оне набавне цене по којима они то праве и набављају, и ту ће се направити тај профит који ће идућих 25 година грађани Београда практично плаћати, нема сумње, великој светској компанији, односно, има их више које функционишу уједињено, а Alma Quattro је њихова ћерка фирма овде.

Дакле, шта овде није у реду и због чега ћемо гласати против и шта мислимо да треба променити? Прво, непримерени рок од 25 година за овакву концесију. Мислим да он треба да буде краћи, 5 или 10 година највише. Друго, од заинтересованих фирми којих има више од ових за које се овај тендер припрема, то треба да се наплати у кешу, у новцу, и то не све у једном мандату, него и оним следећим, дакле, распоређено на године коришћења, као што они наплаћају од својих корисника огласног простора недељно или месечно, тако треба и град да добије део од тога и на тај начин имаћемо сасвим довољан прилив у буџет да можемо сами да спроведемо јавну набавку и да од домаћих произвођача купимо клупе и канте за ђубре, које сигурно могу да се праве и овде у Београду, или, барем негде у Србији. Јер, како да кажем, постоји толико хвалисања код вас, не знам, изменићемо Закон о јавним набавкама, уштедећемо, и тако даље, а на овај начин се сада заобилази, избегава се Закон о јавним набавкама. Значи, једна велика јавна набавка коју град Београд увек има, куповина клупа, канти за ђубре, јавних WC-а и шта се већ све купује од тог урбаног мобилијара, сада наредних 25 година неће град да купује, то ће сад они уместо нас и они на тај начин у натури плаћају право на огласни простор. То је директно избегавање Закона о јавним набавкама и увођење једног монопола у једној области где ја не видим да он уопште треба да постоји. Мислим да је потпуно јасно да је овде договор већ направљен на највишем нивоу и да ви овде, једноставно, нисте ни учествовали у томе и да то само морате да изгласате. Тај исти човек, који у ствари није ни градоначелник, мада је то желео да буде, који убрзано продаје ресурсе града Београда, прво 100 хектара око Железничке станице, па затим на десет година права за приватни јавни превоз у Београду, па ево сада на 25 година огласни простор у Београду, па нас чека и концесија за Винчу, за депонију, за третман смећа, и то вероватно се договара са неком мултинационалном корпорацијом на високом нивоу и кад тај тендер овде будемо „осмишљавали“, он ће бити исто овако искројен за унапред познату фирму. Ја се не стидим да кажем, као што сам овде рекао да је тендер за јавни превоз био припремљен за велику немачку фирму „Arriva“ која ће то добити са својим конзорцијумом и наравно, то се и догодило. Тако вам исто сад кажем да ће „Alma Quattro“ као део система JCDecaux и Affichage холдинг да добије овај посао и да испоручује те клупе. Видљива је убрзана, грозничава припрема да се ово заврши. И Одлука о урбаном мобилијару, и онај Каталог урбаног мобилијара који смо усвојили на некој од претходних седница и Одлука о оглашавању која је усвојена, све је то била припрема да би се овако нешто омогућило и да би се на овај начин овај посао завршио.

Дакле, оно што је мој предлог јесте да не усвојимо ову Одлуку, да одборници Скупштине града не дозволе да се на овај начин неко односи према ресурсима града Београда, да ми огласни простор у центру града Београда издајемо на транспарентним конкурсима и тендерима, где и другим компанијама треба дати шансу да и оне учествују, а не само велики светски играчи са којима је то унапред договорено. Да рокови буду 5 или 10 година, дакле краћи од 25, да се наплати то од њих у новцу. Наравно, не мора све да им се тражи унапред јер они то немају, него да плаћају онако како то користе и како приходују од оглашивача и на тај начин корист за град може да буде и већа.

То чиме се предлагач хвалио, да ћемо ми имати сада 10 милиона или више евра у буџету за следећу годину, не значи заправо ништа за наш буџет, јер као што знате управо сада Републички парламент доноси одлуку да граду Београду у следећој години, уместо 70% од пореза на зараде, припада 66%, чиме ће од нашег буџета који бисмо имали, заправо Република узети 2 милијарде динара, тако да све ово што ћемо ми сада да добијемо од овог партнера, нећемо да узмемо, то већ аутоматски узима Република, односно узима онај са којим се овај посао и договорио и од овога град Београд користи нема, а главобоље ће имати шест наредних сазива Скупштине града које ће имати тај уговор као обавезу које не може да се ослободи. Толико, надам се да сте разумели.