Премијер Кине – почасни грађанин Београда

Расправа о Предлогу одлуке да се Његова екселенција господин Ли Кећианг, премијер Народне Републике Кине, прогласи за почасног грађанина Београда. 10. седница, 28.11.2014.

Добар дан даме и господо, поштовани одборници, поштовани гости. Седница Скупштине града на којој Скупштина одлучује о почасним грађанима, о тој највишој титули коју Град Београд може некоме да додели увек је била посебна и увек је била важна. И овај пут овај предлог је добар да премијер Народне Републике Кине који долази у Београд и у вези са самитом који је заказан и који ће бити одржан у Београду и његово проглашење за Почасног грађанина Београда том приликом и уручење тог знамења јесте у традицији и јесте у складу са некаквом традицијом коју је Скупштина града Београда утврдила и традицијом која постоји и која се негује још од Другог светског рата.

Ова Одлука коју ми данас доносимо није нова. Она је најављена још пре доста времена. Значи, премијер Републике Србије господин Вучић је најавио да ће премијер Кине бити проглашен за почасног грађанина Београда и у том смислу можемо да кажемо да је та одлука већ унапред донета и да је то иницијатива од стране Владе.

Оно што је мене мало ту да кажем погодило када сам гледао податке о томе и када сам погледао саопштење Владе Републике Србије од 14. новембра, приметио сам да се тамо користи искључиво назив мост „Земун-Борча“. Тај назив је искључиво користила и Агенција ТАНЈУГ и поред тога што – као што се сећате вероватно – што смо ми у октобру донели Одлуку, а ми смо власни за ту Одлуку, да се тај мост зове „Пупинов мост“.

Ја сам тада говорио да ће то бити проблем ако ми не успемо да наметнемо да је то име тог моста које, као и у случају осталих мостова неће нико користити.

Данас смо чули да и градоначелник Београда говори о мосту „Земун-Борча“, игноришући чињеницу да је Скупштина града Београда том мосту већ дала име и да се он сада зове „Пупинов мост“.

С обзиром на то да је предвиђено да у склопу посете премијера Кине буде вероватно обилазак тог моста, отварање моста, мислим да не би било згорег да Скупштина града упути један допис Влади Републике Србије, премијеру, државној новинској агенцији Танјуг, медијима да овај мост Одлуком Скупштине града Београда од 24. октобра ове године има име, да се он не зове више мост „Земун-Борча“ или било како другачије, него да се сада зове „Пупинов мост“ и да би требало, било би добро користити тај званичан назив.

Ако то сада не учинимо када тај мост буде у центру пажње, онда ни то његово име неће заживети.

Ова титула постоји већ дуго, рекао сам, и носи је читав низ веома знаменитих људи. И мислим да је ово и добра прилика да се сетимо да су рецимо и два претходна лидера Републике Кине били проглашени за почасне грађанине Београда у приликама када су били у посети. То је Хуа Гуофенг, генерални секретар Комунистичке партије Кине, који је био 1978. године прошлог века и председник Народне Републике Кине Ли Сјенњен пре 30 година – 1984. године.

Многи славни светски лидери и вође, посебно они познати из Покрета несврстаних проглашавани су за почасне грађане Београда. Неке бих вам и набројао. То је Џавахарлал Нехру, Гамал Абдел Насер, Нородом Сиханук, Ахмед Бен Бела, Хабиб Бургиба, Лал Бахадур Шастри, председник Индије, Кенет Каунда. Ту је и Николаје Чаушеску и Ким Ил Сунг и неки људи о којима историја данас другачије суди, али они су свакако у тренутку када су били овде и када су проглашени за почасне грађане Београда били лидери својих нација и светски лидери који су у том тренутку свакако заслуживали највећу почаст.

У последње време, дакле у овом 21. веку, ову титулу је добио Нелсон Мандела за живота, који је вероватно, ја мислим и почасни грађанин највећег броја главних градова у свету, човек који је заиста оставио печат и Мигел Анхел Моратинос, министар иностраних послова Шпаније 2009. године, у време када нам је пружио подршку када нам је неопходно била потребна у време преговора везаних за Косово. Дакле пре 4 године, последњи до сада почасни грађанин Београда – ту титулу је добио Тадаши Нагаи, бивши дугогодишњи амбасадор у Београду, човек који је у великој мери својом активношћу прибавио за Београд и за Србију изузетно велику помоћ у време кад нам је била најпотребнија, у време санкција, у време бомбардовања, после бомбардовања и он је заправо тај, ја мислим једини од свих ових осталих због кога је било неопходно прегласавање овде у Скупштини, па чак и промена Статута не би ли се о томе одлучивало простом већином и не би ли тај човек који заиста заслужује ту титулу, не би ли је и добио.

И ја се искрено надам да овакви догађаји у овој Скупштини се неће поновити да више нећемо морати да овакве одлуке доносимо прегласавањем, јер заиста људи који треба да понесу титулу почасног грађанина Београда, они треба да буду подржани од свих одборничких група и од свих одборника, јер је само тако та одлука историјски оправдана и само тако је та одлука јасна.

Веома је важно заста коме се даје титула Почасног грађанина, јер ево, као што сам ја сада прочитао нека имена која сада, да се данас питамо можда им не би дали као што је Ким Ил Сунг или Чаушеску. То остаје забележено у историји. То остаје део историје Београда.

А нажалост, имамо и примере када неозбиљност и непажња и несхватање значаја оваквих ствари практично срамоти једну локалну самоуправу. И притом мислим на установљену титулу Почасног грађанина Земуна, титулу коју су добили људи који свакако нису заслужили као што су Жан Мари Лепен, вођа Националног фронта, као што је Жириновски, вођа партије која се сматра екстремно десничарском и која…

ПРЕДСЕДНИК:

Господине Алимпићу, покварићете ову дивну и свечану расправу одлажењем у дневнополитичке теме.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Господине председниче, ја говорим о нечему што је било пре доста година. Није дневнополитички.

ПРЕДСЕДНИК:

Ја вас само упозоравам у жељи да имамо свечани…

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Одборник Скупштине града својом дискусијом поводом тачке дневног реда у вези са тачком дневног реда не може никако да поквари ништа.

ПРЕДСЕДНИК:

Нисам вам рекао да сте промашили дневни ред. Само вас позивам да останете у свечаном карактеру, пре свега због институције награде коју дајемо и човека коме додељујемо данас награду. Желео сам да ово протекне у свечаном чину. Дневнополитичке ћемо на следећим тачкама.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Господине председниче, постоји институт свечане седнице – можда ћете је и заказати када будемо додељивали ово признање, али ово није свечана седница. Ово је радна седница.

ПРЕДСЕДНИК:

Нисам рекао да је свечана, него сам само рекао у свечаном тону.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Не налазим заиста никакав основ у Пословнику да ме прекидате и да ми одузимате реч. Ако инсистирате на томе…

ПРЕДСЕДНИК:

Извињавам се, изволите.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Значи, могу да наставим?

ПРЕДСЕДНИК:

Можете.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Поред Лепена и Жириновског, почасни грађанин Земуна је човек који се зове Франц Шенхубер, који је на листи Симона Визентала за ратне злочине, који је био у младости есесовац и који је такође човек који никако не би требало да буде почасни грађанин ниједне београдске општине и ниједне локалне самоуправе.

И мислим, предлажем овом приликом да се донесе нека одлука у Општини Земун, мада није то моја надлежност, ја нисам из Земуна, да се ове одлуке ставе ван снаге, јер у време када су доношене очигледно одборници, они који су тада били одборници општине Земун, нису имали визију шта овакве ствари значе.

Када говоримо о почастима које град Београд може да да страним држављанима и страним гостима, можда постоји још једна почаст. Можда није само титула почасног грађанина, мада ми ту Одлуку имамо – Одлука о проглашењу почасног грађанина града Београда, али постоји још један институт који је уведен – ја не знам где и не знам када, овде у овој Скупштини није – а то је титула, односно институт кључева града Београда.

Имали смо прилику да један премијер једне друге државе, када је недавно долазио да је предлагао да у протоколу буде и додела кључева града Београда, јер је он чуо да то постоји.

Што се нас у Скупштини града тиче, тако нешто не постоји. У ствари, постоји, ми обележавамо сваке године Дан предаје кључева. Као што знате, 16. април 1867. године, када је отомански командант Београда предао кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу и тиме је окончана тровековна, четворовековна доминација Турака над Београдом и ти су кључеви од тад код нас.

Међутим, изгледа да тај институт од ове године ипак постоји, јер је премијер Србије Александар Вучић у јуну месецу уручио кључеве Београда извесном господину Мухамеду ел Алабару, што значи да кључеви Београда као нека почаст, као нека награда постоје. Ја не знам да ли је…

ПРЕДСЕДНИК:

Пазите, почаст и поклон, то је нешто различито. Једно је титула коју додељује некоме Скупштина, а друго је поклон. Ја могу вама да поклоним сад кључеве ако хоћете и од аута и од зграде, од било чега. То не значи почаст да сте добили кључеве града Београда.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Господине председниче, ако желите да учествујете у дискусији, можете ваше име да ставите на списак, да се укључите у дискусију, да реплицирате, можете било шта, али не видим заиста разлог да ме прекидате осим ако ја не повредим Пословник и ако не кажем нешто увредљиво или уколико не скренем са теме…

ПРЕДСЕДНИК:

Не постоје кључеви града Београда као почаст која се додељује било ком појединцу институционализовано да додељују одборници Скупштине града. А поклон постоји.

ЗОРАН АЛИМПИЋ:

Кључеви града Београда у Скупштини града не постоје. Ми тај поклон не правимо, нисмо га ником додељивали, не лијемо те кључеве, не знамо ко их је направио, не знам одакле су премијеру, али их је он уручио. Они се не зову кључеви Републике Србије, нити кључеви зграде Владе, него кључеви града Београда и премијер је требало нас за то бар да пита или да нас обавести и да Град Београд има са тим неке везе.

Мислим да је то неспорно и да је то потпуно јасно. Али, уколико ви сматрате да је то небитно и свеједно, то је већ друга ствар. Али у многим градовима у свету постоји као одликовање, као признање угледном госту који дође – кључеви града. Обично их предаје градоначелник и обично о томе одлучује градска скупштина. Значи, не ради се то овако, како да вам кажем, како коме падне на памет.

Значи, једноставно то није добро. Ако постоје кључеви, ако је то леп поклон, могли бисмо да их уручимо сад и кинеском премијеру. Не знам, ја могу то да предложим. Можда је то чак већа почаст од ове – Почасни грађанин Београда јер то има 30 људи, а кључеве – само један.

Добро, да не кварим више свечани чин.