Споменик Пупину и споменик Српским жртвама

Расправа о предлозима одлука о подизању споменика српским жртвама страдалим у оружаним сукобима од 1991. године на простору бивше Југославије и о подизању споменика научнику и проналазачу Михајлу Пупину. 14. седница, 25.2.2015.

Даме и господо, пред нама је доношење две одлуке, односно 4 одлуке, али две о подизању два споменика, два спомен-обележја у Београду. И те такве одлуке су увек веома значајне и треба их доносити уз озбиљну расправу, уз озбиљну пажњу и концентрацију овде у Скупштини града, јер су у питању споменици и објекти који ће бити израђени вероватно од бронзе или неког другог племенитог материјала, који ће стајати деценијама, можда и вековима у нашем граду и на нама је одговорност да тај посао буде урађен како треба, јер ће и наши потомци гледати те споменике које ми сада постављамо и које правимо.

Михајло Пупин је свакако један од људи који треба да има споменик у Београду. Не може се рећи да му нисмо до сада као Београђани одали почаст. Он има у Београду један од највећих булевара, недавно смо по њему назвали и мост преко Дунава, мада још увек видим да има државних функционера који користе назив: мост Земун – Борча, али надам се да ће то име доћи и до њих једног дана.

И наравно, постоји стара иницијатива, то није нова иницијатива, да Михајло Пупин добије и свој споменик у Београду.

Постоји једна доста стара идеја, чак више деценија стара, о њој се причало, а то је да на улазу у Електротехнички факултет (то је у ствари комплекс техничких факултета, ту се налази још и Грађевински и Архитектонски факултет), са једне стране да буде споменик Николе Тесле, а са друге стране споменик Михајлу Пупину.

Вероватно није било средстава у неком ранијем периоду и 2013. године појавиле су се вести, чланци у новинама, можете да пронађете на интернету, лако је то пронаћи, где постоје, ево, ја сам нашао на сајту Новости једну лепу слику где је вероватно у фотошопу и урађено како би то изгледало. Значи, споменик Пупину стајаће испред Електротехничког факултета, где већ постоји обележје подигнуто Николи Тесли, Пупин ту у фотељи, столици седи, значи он је исте величине као и Тесла који је са десне стране према улазу, а Пупин би био са леве.

И то има неког смисла. То је био предлог Фондације „Младен Селак“. То је фондација из наше дијаспоре, из Америке. Они ће иначе финансирати израду споменика, они су одабрали и вајара и идејно решење. И тада се десило, наравно, оно што се десило – промене у Граду, Привремени орган итд. тако да је то једно време престало да буде тема и дошло је време да се поново вратимо тој иницијативи.

И заиста, Комисија за споменике, називе тргова и улица, на својој 10. седници која је одржана 11. децембра прошле године, пре два месеца, донела је одлуку која се сада практично нашла пред нама.

Ја ћу да вам прочитам део записника са те седнице. То је тачка 3. Каже: Иницијативу за подизање споменика Михајлу Пупину поднела је Фондација „Младен Селак“. Представник Фондације Милан Божовић упознао је присутне са чињеницом да је ову иницијативу још 2010. године поднела Српска академија наука и уметности“ – значи они су први предлагач и иницијатор, а да се Фондација 2011. године обратила Скупштини града са предлогом да сноси 50% трошкова за подизање споменика (изгледа да ће то сад бити колико ја видим 100% што је добро), али да иницијатива није спроведена. Фондација је предложила да се споменик постави испред зграде Електротехничког факултета. Дакле, то је један пасус записника.

И то је било у децембру и та одлука је сад пред Скупштином.

Међутим, нешто се у међувремену догодило. Нешто необично. Ја немам објашњење. Можда га ви имате.

Следећег месеца, у јануару, појавио се један чланак на сајту Скупштине града Београда „Беоинфо“, који су наравно пренели медији и новине, а први пасус те вести гласи: „Комисија за споменике и називе тргова и улица“ (значи месец дана после ове одлуке о којој сам говорио) „донела је одлуку да се у Булевару краља Александра подигне споменик великом српском научнику Михајлу Пупину. Ова одлука је донета на предлог грађана и Општинског одбора Српске напредне странке Врачар, изјавила је потпредседница Скупштине Андреа Радуловић.“ Претпостављам да је ово тачно, да су пренете ваше речи?

Нема „Младен Селак“ фондације, нема Српске академије наука и уметности и нема више природне, дуго година промишљене локације – симетрије са Теслом испред техничких факултета.

Одједном је сад то испред зграде „Лоле“, у Булевару краља Александра, преко пута Универзитетске библиотеке. Нова локација.

Заиста чудно. Шта се десило? Откуд Општински одбор Српске напредне странке Врачар? Хајде да се појави Главни одбор, Градски одбор, али одбор једне градске општине, и то вероватно одбор који има од свих одбора Српске напредне странке најмању подршку својих грађана, па ваљда овако покушавају мало да се уздигну.

Шта се у ствари дешава? Споменик уместо да буде преко пута, на територији општине Палилула, он се премешта с друге стране и биће на територији општине Врачар јер је тако тражио Општински одбор Српске напредне странке. Врло необично. Да не говорим о томе да је овде у питању политичарење, како да кажем, једно непримерено мешање политике, партијских неких размирица на међуопштинском нивоу у овако значајну и битну одлуку.

Па, питање је сада шта на то каже финансијер, иницијатор. Прави. Не овај кобајаги. А то је Фондација „Младен Селак“ која плаћа споменик и финансира.

И онда ми добијамо у материјалу јуче (сви имате то у материјалу) добијате фотокопију иницијативе, односно дописа Фондације „Младен Селак“ која сад каже: „Урађено је идејно решење и прототип споменика великану српске и светске науке, добили смо сагласност Електротехничког, Архитектонског и Грађевинког факултета“ (не знам сад шта ће им, али добро) „да немају ништа против да споменик буде поред Николе Тесле испред Електротехничког факултета у Београду,“ па сад додатна реченица: „Алтернатива је уколико Електротехнички факултет добије зграду „Лоле“ – је л’ ми имамо неку информацију о томе да ли је Електротехнички факултет добио зграду „Лоле“, хоће ли добити, то је неки услов значи, ако се то деси… Да ли се то десило? Питам београдског менаџера. Можда зна. Да ли је Електротехнички факултет од неког добио зграду „Лоле“, пошто овде пише да уколико – Фондација ће уз помоћ донатора обезбедити материјална средства за споменик.

Датум овог дописа је 23. фебруар 2015. године. Ево, имате га пред собом. Прекјуче. На основу чега је Комисија у децембру донела одлуку? Људи, где је права иницијатива, првобитна? О чему се овде ради?

Да оставимо по страни сад, ја лично мислим да идеја, стара идеја да два великана наше електротехнике, Тесла и Пупин, буду с леве и с десне стране степеница Електротехничког факултета. То је, како да вам кажем, једна симболика да на основу тога што се налази лево и десно од степеништа то сад видите шта се ради унутра, ко је унутра, о чему се ту ради. То што су пред улазом у Парламент коњи је друга врста симболике, то говори о нечем другом.

И сад остаје ова асиметрија на улазу, само Тесла с једне стране, с друге стране нема ничега, а пребацујемо на Врачар на захтев Општинског одбора Српске напредне странке Врачара, невољно се с тим у последњем тренутку слаже финансијер по принципу боље ишта него ништа.

Право да вам кажем, ја мислим да ми о овоме треба да промислимо мало боље. Знате, јер ће заиста у будућим годинама Београд изгледати како ће изгледати, размислите о томе, погледајте на интернету како би то изгледало.

Мислим да је боље место за споменик онако како је првобитно било предвиђено, а то је насупрот Николи Тесли. То су наша два највећа великана из те области које ми имамо и мислим да би то била боља локација. Да ли је „Лола“ дата Факултету, да ли је то нешто условљено и договорено – не знамо. Видимо да то финансијер поставља као услов. Можда се чека да се то деси, али да се нешто чудно догађа – догађа се.

Што се тиче споменика који ће да носи име: Српским жртвама страдалим у оружаним сукобима 1991. године, односно од 1991. године, овде заиста постоји једна озбиљна примедба на само име овог споменика и на сам назив ове читаве иницијативе.

„Оружани сукоби од 1991.“ – до кад? Да ли ти оружани сукоби још увек трају или су они имали неки свој крај? Да ли су то и неки будући оружани сукоби? Шта значи ово „од“?

Споменик српским жртвама. Пазите, овде је сасвим јасно да се издваја национална припадност жртава и да се споменик подиже жртвама само једне националне групе. Зашто?

Ако ће овај споменик, као што пише у образложењу, бити откривен на дан 4. августа поводом обележавања 20 година од „Олује“, да ли мислите да су у „Олуји“ страдали само Срби? Како се уопште одређује националност? Је л’ постоји неки ДНК фактор? Мислим да не. Да ли према припадности цркви, можда? Мислим, ко је члан Српске православне цркве – чуо сам и такво тумачење. Али мислим да није ни то. По нашем Уставу и закону онај ко се изјасни да је српске националности, он је Србин.

Многи који су погинули у „Олуји“, у „Бљеску“ и у другим злочинима током ратова деведесетих година изјашњавали су се као Југословени, изјашњавали су се и били су Хрвати и у Војсци Српске Републике Крајине су били Мађари, били су Хрвати, били су Роми, било је разних. Било је мешовитих бракова који су страдали. Ми сад овде дижемо споменик само Србима. Шта ћемо да кажемо сад удовицама, рођацима – ви овде положите венац, а ви тамо, на други споменик. Јер знате шта, претпостављам да то знате, постоји и други споменик. Значи, Скупштина града је подигла спомен-обележје које се зове: Жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. године до 1999. године. Значи, зна се кад су били оружани сукоби. Било је погинулих и пре 1991. чисто да знате, и они заслужују споменик, али се он зове: Жртвама рата и браниоцима отаџбине.

Скупштина града је претрпела у јавности озбиљне критике због овог назива и ја лично, није битно, због овог „браниоцима отаџбине“, али мислим да је то споменик који ипак служи својој функцији. Значи, чланови породица погинулих, чланови удружења бораца ратова, то је иначе на Савском тргу, испред зграде која припада борачким удружењима, где се налазе сва удружења бораца, ветерана из ратова деведесетих.

И тај споменик је заправо један модеран споменик, једно спомен-обележје које заправо обухвата читав трг. Читав трг је споменик. То је модерно. То је урађено како се то ради, изабрано је на конкурсу 2006. године, аутори су тада студенти Архитектонског факултета Јована Панчевац и Жарко Узелац. Одговорни пројектант био је Михајло Тимотијевић, професор Архитектонског факултета.

И ево, да вам прочитам шта он каже: „Идеја је била да добијемо трг, јавни простор за предах од градске вреве, али и меморијал жртвама. Материјализација спомен-обележја које илуструје провидно стакло и комад кортен челика са просеченим текстом у непосредној вези са мирном водом и платаном у залеђу.“

Тај споменик је сад мало запуштен, али говорим о томе као је било замишљено. Реч је о савременом приступу који не личи на уобичајена тумачења спомен-обележја код нас.

Једноставно, у изради споменика такође постоји, како да вам кажем – мода и постоје промене кроз време. Значи, постоје споменици који су били у моди у 19. веку. Такав је на пример споменик цару Николају који смо недавно добили на поклон. То је у реду. Он човек припада том времену.

Али тај спомен трг који се многима не свиђа баш због тог кортан челика, а то је челик који је намерно зарђао, значи који симболизује тенкове и топове који су остали на бојишту после битке и зарђали су, то је један модеран приступ, нисмо се с тим сви сложили, али то је Споменик жртвама рата од 1990. до 1999. године.

Сад се прави један нови споменик, издвајају се жртве српске националности и да имају свој посебан споменик. Онда ваљда овај остаје за ове несрпске.

Ја сам изразито против оваквог решења. Не само ја, мислим, одборничка група.

Прочитаћу вам члан 21 из Устава Републике Србије, а он каже: „Пред Уставом и законом сви су једнаки. Свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења…“ итд.

Да ли мислите да се заштита, уставна заштита против дискриминације односи само на живе људе или се можда односи и на жртве? Ја мислим да се односи и на жртве. Немојмо жртве које су биле заједно у свом страдању и погибији да раздвајамо сада. Хајде да променимо назив овога. Ако већ треба да буде споменик, нека буде Споменик жртвама „Олује“, постоје многи начини како то можемо назвати, да то боље дефинишемо. Споменик само једној националној групи је, како да вам кажем, противуставна дискриминација. Хвала.