Зашто град Београд поклања Републици Србији ПКБ?

Расправа поводом тачке Дневног реда: 22. ПРЕДЛОГ ЗАКЉУЧКА  О ПРЕНОСУ АКЦИЈА У ВЛАСНИШТВУ ГРАДА БЕОГРАДА У ПОЉОПРИВРЕДНОЈ КОРПОРАЦИЈИ БЕОГРАД, А.Д. БЕОГРАД, НА РЕПУБЛИКУ СРБИЈУ. 33. седница, 8. септембар 2016.

Даме и господо градски одборници, ево у овом нашем мандату, ово је, ја мислим, четврти или пети пут да је тачка Дневног реда везана за судбину ПДБ-а на дневном реду. Изгледа и последњи пут, јер је градска власт нашла „решење“ да се ратосиља ПКБ-а, да га се реши, да га поклони Републици Србији па нека они онда воде бригу о њему, да то више не буде предузеће у власништву Града.  Да се мало подсетимо тих седница на којима смо доносили одлуке о ПКБ-у, за које смо некада сматрали и најављивало се да ће довести до једног сасвим другачијег решења. То је било крајем 2014. године, значи 12. седница кад је усвојен модел и метод за приватизацију ПКБ-а. Значи, крајем 2014. године процењена је вредност тих акција ПКБ-а чији је Београд власник на 24 милијарде динара. Кажу да је вредност ПКБ-а сада и већа, помиње се 300 – 400 милиона евра, али, хајде да кажемо: вредност је  оно што може да се добије на тржишту. Ту врсту продаје акција до данас нисмо спровели, тако нека буде да је вредност 24 милијарде динара, значи негде око 200 милиона евра. Затим, то је било у октобру прошле године, на 22. седници смо донели одлуку да, односно не, прво у јулу на 20. седници смо донели одлуку да се ПКБ, односно акције продају за половину ове вредности, значи за 51% процењене вредности, па је онда донета одлука да ако не прође за тих половину процењене вредности, да може да се прода и за 30%. У то време иначе, када смо донели ту одлуку од 51%, да вас само подсетим, градоначелник Београда Синиша Мали је дао изјаву, ево једне коју сам скинуо портала са Агенције ТАНЈУГ, која има наслов „За ПКБ се боре Арапи, Руси и Кинези“. „За приватизацију ПКБ заинтересовани су инвеститори из Русије, Кине, Уједињених Арапских Емирата, а и Србије и региона“. И он је онда рекао да је ПКБ једно од најатрактивнијих предузећа, да се ради тренутно на сређивању имовинско-правних односа, да би се приватизација привела крају, да ће одлука о приватизацији бити разматрана на Скупштини града почетком  јула, да је модел приватизације јако добар, итд. Међутим, као што видимо, завршава се овако како се завршава. Ми смо на седници у априлу ове године донели одлуку о практично престанку важења Одлуке о моделу и начину методе приватизације у ПКБ. Одустали смо као Скупштина града и власник тих акција и тог предузећа, одустали смо од приватизације. Шта ће бити даље са судбином предузећа? О томе смо нешто мало и расправљали, а сада доносимо једну одлуку која по мени невероватна, несхватљива! Значи, град Београд сада доноси одлуку да сам изврши одређену централизацију и да се одрекне једног великог дела своје градске имовине и да цео ПКБ, без накнаде поклони Републици. Значи, ради се о вредности која је процењена на 24 милијарде динара. За оне који мало мање познају ту историју, историју тог односа државе и локалне самоуправе у Србији; 1995. године је донет тада чувени Закон о имовини у својини Републике Србије којим је практично локална имовина укинута, односно сва имовина свих општина и градова је проглашена за Републичку имовину. Није постојала имовина локалне самоуправе, постојала је само имовина државе, што је без преседана у демократском свету и у Европи. То је био један од великих проблема за демократизацију нашег друштва, да ми практично немамо праву локалну самоуправу, јер она, као што сам рекао, није имала имовину. Значи све, ова зграда, ови микрофони, ови монитори све је била имовина Републике Србије, имовина Града није ни постојала.

Међутим, тај закон се и поред промена разних влада и власти одржао на снази тамо негде до 2010. – 2011. године, када је усвојен Закон о јавној својини, чиме је у ствари омогућено да и локална самоуправа може да има неку имовину. И тада је, у то време практично, Република Србија пренела своје власништво над ПКБ-ом на град Београд. Значи, биле су тада две могућности у оптицају: приватизација ПКБ-а, против које се тадашња Скупштина града изјаснила и Република Србија је тада, Влада РС је донела одлуку да се те акције, то републичко власништво пренесе у градско власништво. Иначе, у то време, по другој процедури је Град постајао власник и разне друге имовине по том новом Закону о јавној својини. Град је постао власник и других својих објеката укључујући и ову зграду и зграде у јавним предузећима и наравно земљиште којим располаже Град, и јединица локалне самоуправе је добила своју имовину и право да има своју имовину.

Сада се доноси једна супротна одлука. Једна велика градска имовина, 24 милијарде динара вредна по процени званичној коју је Град урадио, ми смо, ја мислим једина локална самоуправа у Србији која се својевољно одриче такве имовине. Ради се, као што знате, о хиљадама хектара земљишта, о земљишту се пре свега овде ради. Само земљиште које је уз саобраћајницу која повезује новоизграђени Пупинов мост са Зрењанинским путем налази се земљиште које је потенцијално веома вредно и које превазилази и ову вредност ових акција, којих се као локална самоуправа одричемо. Потпуно нејасна одлука, необична одлука, одлука којом се једна локална самоуправа, један град, одриче те своје имовине и тог свог предузећа. Није тајна да је наша Одборничка група иначе против приватизације ПКБ-а. Ми сматрамо да би за то предузеће у овом садашњем времену, у ситуацији каква је сада, било боље да остане у власништву Града, да град управља тим предузећем. Оно је на путу стабилизације, оно је веома важно, стратешки важно предузеће, између осталог и због производње млека. Тамо се налази 9.000 музних крава и 2.000 запослених радника тамо раде. Дакле, постоје примери у Европи да градови имају своје пољопривредне комбинате, који су на неки начин окосница пољопривреде која снабдева те градове, не би то било толико необично. Начин продаје ПКБ и до сада је био нејасан, нетраспарентан и проблематичан. Шта ће се сада догодити, не знам, то ћемо видети, неће бити на дневном реду ове наше Скупштине, па не знам да ли ћемо бити у могућности да о томе говоримо када се то буде догађало. У овом врло кратком образложењу које сте дали одборницима, на крају се каже да је предложен пренос акција у власништву Града на Републику Србију, зато како би се кроз различите моделе продаје „капитал, имовина, стратешко партнерство и други видови продаје“ пронашли најбољи начини за приватизацију ПКБ-а. Значи, стратешко партнерство? То није успело ни са једним пољопривредним комбинатом у Србији. Само смо чули приче, бајке о некаквим Арапима који долазе, који ће уместо нас и наших људи да обрађују ту земљу, итд. То је све пало у воду. Значи, није у питању стратешко партнерство. Продаја капитала? Па то је управо овај капитал, ове акције које ми сада поклањамо Републици, зар не би било боље да ми продајемо тај капитал, да то уђе у градски буџет, ако мислите да има неко ко ће да купи тај капитал? За грађане овог града је боље да остане градски него да постане републички, разумете ли? Није локална самоуправа та која треба да трансферише новац и вредност Републици, него обрнуто, Република трансферише обично разне трансфере и помаже локалној самоуправи. Сва прича о томе како Београд нема пара, како је Београд задужен, како имамо проблема у буџету, како не можемо ово, како не можемо оно, пада у воду ако ми поклањамо толики капитал Републичкој влади и онда овде у образложењу кажемо да ће се можда одмах продати. И онда ће новац уместо у градски буџет да оде у републички, што је потпуно за нас као Скупштину града лоше решење. Можда је добро за Парламент или за Владу, али ми смо овде локална власт. Једно је ако ПКБ припада граду Београду и грађанима Београда, а сасвим друго је ако припада целој Србији. Онда наравно, припада и грађанима Београда, али онда сразмерно припада и грађанима Суботице, Бујановца, Ваљева и свих осталих општина. Знате, ми нисмо, Београд нема учешће у власништву пољопривредног земљишта, не знам, у Кули, Вршцу, па не морају ни они да имају учешће у Београдској имовини. Заиста не знам шта је идеја овога? А, на крају, ту се помиње и продаја имовине. Продаја имовине подразумева да нема више предузећа. Предузеће се ликвидира, радници на улицу, а продаје се само земљиште, зграде, машине и стадо. Онда се продају и те краве, и то је далеко најгоре решење, и то заправо, Град не би могао ни да спроведе, а овиме се и то омогућава да се то на крају и деси. Дакле, уз сву жељу да скратим ову данашњу седницу, да не говорим више по осталим тачкама дневног реда. Али ово је тачка о којој неко мора нешто да каже, јер оваква једна одлука је јако лоша, имаће надалеко лоше последице и на крају крајева веома, веома је необична у политичком и демократском односу Републике и Града. Значи, драги градски одборници, ми треба да се боримо за имовину Града, а не да је поклањамо републичком нивоу, јер, на крају крајева, ако држава жели да нам узме имовину, они то увек могу доношењем неког закона, што се стално и дешава, али немојмо баш ми да се толико понизимо и да им поклањамо огроман део земљишта Београда и огромну вредност као што је Пољопривредни комбинат Београд. Тако да вас позивам да гласате против ове Одлуке, јер сигуран сам да за ПКБ има бољих решења, и град Београд их може пронаћи.